Puno se piše o modernim formama vežbanja, koje su vrlo atraktivne jer su nastale spajanjem više različitih disciplina. Ovakva preplitanja postoje i u domenu drevnih veština, koje osnažuju odnos duha i tela...

Tako, mada se i ći gung i tai đi ćuen nazivaju "kineskom jogom", postoje bitne razlike među njima.

Tai đi je u isto vreme fizička vežba, meditacija i deo ći gunga.

Prepoznatljivu osnovu polagane verzije tai đija, čini gotovo tekući niz pokreta koji se može smatrati i svojevrsnim meditacijskim pokretom. Pokreti se izvode polako, nečujno, a ipak ih odlikuje zavidna snaga. Um i telo su opušteni, ali je ostvarena duboka koncentracija, na takav način da ceo organizam postaje snažniji i u ravnoteži.

Tai đi, koji ujedinjuje simboliku jina i janga, tako udružuje introvertnu, meditativnu jin energiju sa obrascima borilačke veštine, što usmerava spoljnu jang energiju. Ključno je primetiti komplementarnost razlika. Zato se i vežba zajedno sa partnerom, s ciljem da se uči usklađivanje energije i primene tai đi principi. Učenjem i vežbanjem vremenom tai đ postaje efikasni vid samoodbrane, sistem u kojem su mentalna kontrola i ravnoteža od veće važnosti nego fizička snaga.

Tai đi je deo ći gung sistema. Tai đi ima svoje korene u kineskoj filozofiji, posebno taoizmu, jin-jang sistemu, kineskoj medicini.

Ći gung je, dakle, nadkriljujući pojam za sve tradicionalne kineske metode, kojima se kroz meditaciju i pokret utiče na životnu energiju - ći. Označava jednostavno "ći vežbu“ i postoji uz kinesku medicinu već hiljadama godina.

Postoje i modernije, „hibridne“ forme, koje je kineski režim dozvolio. Jedna od njih je, recimo, điandan taiđi - tzv. pekinški oblik, koji sa 24 poze predstavlja skraćen i pojednostavljen oblik. No, ovaj obrazac je stvoren 50-tih i imao je svog smisla kao vrsta gimnastike za kineski narod, koji je bilo jednostavnije naučiti i podučiti. Tako su se posebno obrazovali nastavnici da poduče mase ovim tzv. „vladinim taiđijem“.

Usput je nastao i format za takmičenje koji često udružuje sport sa tai đijem, tai đi sa šaolin stilom kung fua i akrobatikom pekiške opere. Ovde dolazimo do onog što je danas poznato kao - vušu.

Poslednje navedene discipline su, doduše, veoma daleko od tradicionalnog, klasičnog i taoistički zasnovanog tai đi ćuena koji je i ći gung i kung fu, i meditacija i borilačka veština. Jedinstveni oblik kung fua, koji tai đi ćuen može da dostigne i gde se zdravlje, meditacija i samoodbrana razvijaju istovremeno.

Dodatni info i izvor