Trčanje je jedna od osnovnih ljudskih aktivnosti. Čovek se oseća dobro i prirodno kada trči. Ako želi da se razvija i funkcioniše pravilno, jedan od najboljih načina da to uradi jeste da trči.

Počelo je sa igrama kao sto su jurke koje sam igrao do iznemoglosti, ali nikada
nisam smeo da se odaljimo previše od pogleda roditelja koji su me budno motrili sa
terase. Onda sam počeo da igram fudbal, ali nisam obraćao pažnju na strategiju i
tehniku, samo sam obožavao da pretrčavam teren napred-nazad prateći loptu
(uglavnom pogledom). Bio sam veoma loš u fudbalu, ali mi se postepeno u podsvesti
kristalisalo ono šta mi se zaista sviđalo u svim tim igrama i jednog dana je postalo
jasno - jednostavno sam izašao napolje i počeo da trčim bez cilja i to je bilo čisto,
izolovano zadovoljstvo, nad kojim sam imao potpunu kontrolu.

Instinktivni odgovor na sedeći životni stil je - trčanje
Kasnije, pošto sam, posle dugogodišnjeg rada za kompjuterom, zatekao sebe duplo većeg i duplo slabijeg nego ikada pre, osetio sam instinktivno da treba da se vratim trčanju.
Skinuo sam 1/3 težine za par meseci i nastavio da treniram sa konkretnijim ciljevima
u glavi.
Kod trčanja je najvažnije je to što niko ne mora da uči da trči, svako je već rođen sa osnovnim znanjem. Ipak, trčanje je nešto šta treba i da se izučava i razume kako bi se postigao maksimalan efekat na fizičkom, psihičkom, zdravstvenom i društvenom planu.
Sa tim ciljem sam pokrenuo sportski klub Hermes (www.hermes.org.yu), a sada
saradnju sa časopisom Zdrav život.

Trčanje je radost

Sporo trčanje je osnova treninga i tada se najlakše poboljšava kondicija, topi mast i što je najvažnije, izbegava povređivanje.

Usled neupućenosti, trčanje ima jednu od najgorih reputacija. Često srećem ljude koji povezuju trčanje sa najgorim mučenjem i na sam pomen trčanja se kunu da to nikada više neće raditi.
Nažalost, za većinu nas prvi susret sa formalnim trčanjem bio je u osnovnoj školi, kada smo morali da trčimo 800m ili neku sličnu distancu. To iskustvo je uglavnom bilo bolno, što uopšte nije iznenađenje, jer je 800m najteža distanca za trčanje, specijalno ako uopšte nisi adekvatno pripremljen.
Ako ne u školi, pre ili kasnije svako je imao slično iskustvo - krenuo je totalno nespreman brzinom koja ubrzo postaje neodrživa i prva pomisao koja mu je došla u glavu jeste da je celo ovo iskustvo neprijatno i da nije uspeo.

Trčanje nije opasno

Takođe, jedna od velikih prepreka trčanju su mitovi da je trčanje opasno (moja “omiljena” priča je priča o povredi kolena). Svaka aktivnost u kojoj se preteruje ili se radi pogrešno je štetna.

Evo osnovnih saveta koji mogu da pomognu u toku prvih par meseci:

1) Odaberite odgovarajuće patike
99% povreda u trčanju su posledica lošeg izbora patika. Ove povrede se događaju posle dužeg perioda, ne odjednom, i zato je teško povezati patike sa povredom. Pre nego što kupite patike, najbolje je da proverite preporuke na internetu ili pitate nekoga ko ima iskustva sa trčanjem.

2) Odaberite dostupan cilj
Konkretan cilj je odličan za motivaciju. Na primer, završiti neku trku je konkretan i lako merljiv cilj. Važno je da je cilj realan i da možete da ga dostignete u sledećih 6 do 12 meseci. Za početnika je najbolji predlog trka do 10km.

3) Počnite veoma sporo
Bez trke i polako - barem prvih mesec dana neophodno je da trčite veoma sporo dok se telo ne privikne na novu aktivnost. Sporo trčanje je osnova treninga i tada se najlakše poboljšava kondicija, topi mast i, najvažnije, izbegava povreda.
"Sporo" znači da ne treba da osetite umor na kraju trčanja (da ste opušteni sve vreme) i da možete da pričate dok trčite bez gubljenja daha.

4) Istražujte dok trčite
Iskoristite trčanje da istražite svoj kraj ili grad.