Verujete li u budućnost ljubavi?

Prof. Vlado Ilić je sistemski terapeut tzv. porodičnog rasporeda, ili poretka ljubavi, psihološko-energetske terapije koja koren mnogih individualnih vidi u energetskim shemama koje stičemo u porodici. O  uticaju roditelja, krizi porodice, sve prisutnijem porodičnom nasilju, sa prof. Ilićem razgovarao je otvoreno naš urednik.

Goran Kojić: Zbog čega ste u vašem terapeutskom radu porodičnim odnosima dali primarni značaj?

Prof. Vlado Ilić: Porodica je izvor naše snage i osnovna ćelija našeg života, u njoj se stvara sve ono sitno što nas u životu prati, i dobro i loše, i belo i crno, i šareno. Sve je u porodici. Danas moderna nauka mnoge tegobe koje nosimo, rezultat savremenog načina života, naziva takozvanim genetskim nasleđem, koje je opet vezano za porodicu. Dakle, moderna nauka ne obuhvata porodicu kao nešto veoma bitno nasuprot mnogim modernim teorijama gde se porodica čak i zapostavlja, ali imamo termine koji nas opet vraćaju nazad u porodicu jer to je ta genetika. Dakle, vratimo se lepim stvarima u porodici i onim najjednostavnijim. U poretku ljubavi je vrlo bitno podsetiti se da iz jednog semena jabuke ne može nikad biti kruška i u tom semenu jabuke je sve zapisano, kompletan razvoj jedne jabuke, od dana kada proklija seme do dana kada će iz njega izniknuti nova biljka, kad će se rascvetati, doći vreme da bude plodna, da nosi plodove, kako će ti plodovi uticati na nas, kakav im je ukus. I sve do kraja, do kraja života te biljke, jabuke, sve je to upisano u tom jednom sićušnom semenu jabuke. To je čudo prirode. Kao što je isto tako zapisano u malom spermatozoidu koji se izbori da nađe jajnu ćeliju pri oplodnji i iz nje nastane novi život. Potpuno čarobno, neverovatno čarobno je i u njima zapisano sve ono što nas kasnije prati u životu. I naravno postoji faktor učenja, faktor kulture, morala, religije, školskog sistema, državnog sistema. Sve je to bitno, ali nije toliko bitno, mada često ponešto od toga postaje primarno, najbitnija je porodica. I pogotovo u trenucima kada nam je teško je vrlo često u stvari spas ako imamo to gnezdo porodice gde možemo spojiti sebe stim izvorom energije. Osnovni poredak ljubavi vezan za porodicu su upravo roditelji, pa onda njihova deca. Iz spoja oca i majke nastaje dete. Dakle, to remeti neke matematičke zakonitosti, jer su tu jedan i jedan tri, a ne dva, a ono što nastane iz tog čarobnog trenutka vrlo često zaboravljamo, vrlo često nas život ponese svojim tokovima, pa nam se ponešto i ne svidi u toku života. Zaboravimo da i naš otac i naša majka imaju svoju sudbinu koja im je isto tako data rođenjem, ali isto tako su prolazili kroz različite situacije u životu koje su im pomagale ili odmagale da nešto nauče. Iz takvih situacija ponekad nastanu traume oca i majke koje im ne dozvoljavaju da detetu pruže možda onoliko ljubavi koliko bi dete želelo, onoliko pažnje. Pa su pod uticajem različitih spoljnih faktora možda opredeljeni za vaspitanje koje detetu ne odgovara, možda rigidno, premda dolazi vrlo često do toga da deca odbijaju svoje roditelje. Prvo odbijanje roditelja u pubertetu je vrlo pozitivna stvar koliko god to teško izgleda, to je dakle vreme odrastanja. Prvo vreme odrastanja u pubertetu je vreme revolta, uglavnom vreme revolta, jer je to prvo vreme kada roditelj postaje suvišan i teško je roditelju da shvati da je došlo vreme kad je suvišan, jer svo vreme do puberteta dete se toliko vezivalo za roditelje jer nije imalo kud, niti je moglo drugačije, jer je bilo neophodno da se roditelj na svim nivoima stara o detetu. Ako pogledamo novorođenče, dete bez majke je potpuno izgubljeno, teško je čak i da preživi ako nema majku, naravno da je moguće da preživi, ali mnogo otežano. Ali vremenom ta beba odraste, dođe u pubertet i želi da se osamostali i tu nastaje revolt. Tu se vrlo često zaboravlja jedan čitav momenat, a to je razvoj našeg mozga uopšte; u neokorteksu se razvijaju stvari za realno sagledavanje života, a u vremenu kada dete ulazi u pubertet ono ne može racionalno da misli, ali pošto je već telesno odraslo, vrlo često se očekuje od deteta da reaguje racionalno, realno poput odraslog čoveka, što je iz čistih fizioloških razloga prosto nemoguće. Tu treba detetu dati vremena da mu se razvije taj neokorteks u prednjem delu mozga, koji će mu omogućiti da i ono kasnije kad odraste postane racionalnije, onako kako to rade odrasli. U vreme odrastanja, u vreme dok se to još ne razvije, dete je i u mozgu emocionalno i zato radi sve u trenutku, zato istražuje, zato je u revoltu, vrlo često ne znajući zbog čega, ne znajući u kojim je energijama, da još ne ulazimo u energije koje su vezane za poredak ljubavi, kada ulazimo u različite energije predaka, kad nam je već u tim trenucima vrlo često dato da moramo živeti život nekog drugog pretka. Ali vratimo se tom isto tako fantastičnom delu razvoja, pubertetu. Postoje različita mišljenja o tome i postoje vrlo izazovni i interesantni sporovi o tome kako postati dobar roditelj ili kako postati dobro dete dobrih roditelja. Nema loših roditelja. Svi roditelji su dobri isto tako kao što su i sva deca dobra. Može postojati samo loš kontekst u kome se nalaze roditelji ili deca. Ali deca su ta koja biraju svoje roditelje i samim tim biraju upravo one roditelje takve kakve jesu, za njih najbolje njihove roditelje.

G. K: Sigurno da će javnost koja je navikla da osuđuje loše roditelje, za njih je ovo već oboriva teza, jer reći će šta je sa onima koji zlostavljaju svoje dete, koji siluju svoju decu, koji ubijaju svoju decu. Znači, da li su ta deca dobila najbolje roditelje? Malo je teško prihvatiti da svi dobijamo roditelje kakve smo tražili.

V. I: Ponekad je vrlo teško pomiriti se s time, jer zaista ima i ekstremnih slučajeva. Ja ovde ne govorim o ekstremnim slučajevima. Kada su u pitanju ekstremni slučajevi, onda treba svaki slučaj ponaosob pogledati i ponekad, vrlo retko, ali ponekad je neophodno dete izvaditi iz takve sredine, iz sredine nasilja. Kada roditelji pod spoljnim uticajima, na primer, alkohola ili bilo kojih drugih spoljnih uticaja, izgube odnos prema deci i u nekim trenucima se ne ponašaju više kao roditelji, nego kao nasilnici, onda treba detetu pomoći da se izvadi iz takve situacije i onda je svima lakše. U takvim situacijama je čak i roditelju lakše da bude roditelj i može mu se omogućiti da ponovo uđe i postane roditelj koji će se brinuti o deci možda na neki drugi način. Ali to nikako ne treba dovoditi u vezu s time što se ponekad radi da se, ne razmišljajući mnogo i ne ulazeći mnogo u strukturu određene porodice, roditeljima vrlo olako uzima roditeljstvo, od različitih institucija, jer je detetu ipak najbolje kod roditelja. Treba voditi računa o instituciji, a ja sam imao u svojoj praksi primera gde je dete silovano u porodici i dete je izvađeno iz takve porodice. Dakle, roditeljima oduzeto starateljstvo, o detetu su se starali u domu za nezbrinutu decu i tu su nastavili da je siluju vaspitači. Dakle uvek je pitanje, to su tragične sudbine takvog deteta. Ali takvu sudbinu treba šire sagledati, u širem kontekstu, da bi se zaista moglo pomoći, da ne bi dolazilo do sličnih ponavljanja.

G. K: Šta je uopšte način odgovornosti, kontekst odnosa poretka ljubavi, partnera, roditelja, dece prema roditeljima? Gde je tu nasilje? Kakvo mesto zauzima?

V. I: Nasilje u porodici je vrlo često sistemskog karaktera, dakle nasilnik u porodici postaje nasilnik zbog sopstvene nemoći, sopstvene nesigurnosti u prvom planu, koja je opet vezana za sopstvene sfere, vrlo često navike. Ako je oca tukao njegov otac ili majku tukao njen otac, vrlo je česta pojava da će i sam tući svoju decu preko predaka koje je teško zaobići, ako je neko doživeo nasilje u sopstvenoj porodici, kao što bi neko rekao da nikad neće tući svoje dete, onda će naći partnera koji će ga tući. Dakle, i to treba sagledati u jednom širem kontekstu i videti koji su u stvari uzroci takvog ponašanja. Na primer, uzrok za ponašanje oca nasilnika u porodici ne mora uopšte imati dublji kontekst i može nastati usled toga što je poremećen poredak u tom smislu da je od ranog detinjstva ćerka ušla u ulogu da postane majka i iz te uloge vremena odrastanja preuzima potpuno majčinu ulogu u porodici i energetski gledano, tu ulogu preuzima na svim poljima tako da postaje i u seksualnom smislu bolji partner od svoje majke majčinom partneru, znači svome ocu i tu se dešava energetska privlačnost između ćerke i oca. Otac je oseća, ne može da je definiše, ne može da je nađe, naravno ni ćerka, ne mogu da se nađu u takvoj situaciji i da bi se izbeglo silovanje, otac se odriče ćerke ili postaje nasilnik da bi zaštitio i sebe i ćerku od incesta. To naravno nije opravdanje za nasilje u porodici, ali ga uvek treba pogledati u širem kontekstu i videti šta je uzrok nasilja. Dakle, nasilje u porodici je, ako je to zaista pitanje, ne postoji ni jedan model u poretku ljubavi koji bi opravdao nasilje u porodici. Ali uvek treba pogledati kontekst nasilja porodice u poretku ljubavi, bez obzira što ne postoji model koji bi bio opravdan, postoji nasilje u porodici. Zbog toga treba nasilje u porodici pogledati u širem kontekstu da bi se pomoglo ne samo onome nad kime se vrši nasilje, nego celoj porodici. Tek na takav način se pomaže i jednom i drugom, kada se pomogne i nasilniku. Uglavnom za pomoć ne dolaze nasilnici, uglavnom dolaze oni nad kojima se vrši nasilje, uglavnom deca ili žene, ali i bez obzira na to, kada se radi na celoj porodici može se pomoći i njima da izađu iz tog konteksta. Lakše je ženi izaći iz takvog braka, detetu je vrlo teško izaći. Dakle, i onda kada se dete izvuče iz takvog konteksta, da bi se spasilo od nasilja, onda treba raditi na tome da se dete ne izdvoji potpuno iz porodice, nego da se radi na ponovnom uspostavljanju ljubavi između oca, majke i deteta.

G. K: Kako objasniti sledeći korak nasilja gledano onako statistički? Možda statistike nikada nisu igrale neku važnu ulogu, možda sad veću igraju. Taj korak nije stvaran, ali statistićki je broj nasilnika u porodici sve veći i veći. Kako to objasniti i gde je tome kraj? Kad govorimo čak i o matricama, govorimo i o astralnim promenama, gde je neka katarza?

V. I: Osim tih porodičnih, takozvanih genetskih nasleđa koji su vrlo često bitni za nastajanje nasilja, za nastajanje lepih stvari, ali i za nastajanje nasilja u porodici, imali bi smo i momenat savremenih medija, momenat igrica, igranja, momenat nemogućnosti ispoljavanja, i opet, savremenih medija koji vrlo negativno utiču, pogotovu na mladi naraštaj. Čini mi se da idemo u jednom dosta lošem smeru u kome se, ne bih rekao namerno, to bi već ličilo na nekakva opsednuta razmišljanja o tome da nam to neko namerno radi, ali kao da smo ušli u svet u kome se želi razbiti porodica, u kome će porodica biti razbijena upravo zbog toga da ne bi došla ponovo do svoje snage i roditelji nemaju više, ne autoriteta nego, fali mi reč - roditelj, otac, majka moraju biti najveći idoli svome detetu, uzor, najveći uzor. Sve je manje porodica u kojima su roditelji uzori, sve više je porodica u kojima vrlo brzo dolazi do svađe među roditeljima i u tim svađama se jedan roditelj huška protiv drugog pred decom i na takav način još više omalovažava jedan ili drugi roditelj. Dakle, idoli nam postaju imaginarni likovi iz medija. Pogledajte samo crtane filmove za decu. Retko da se deci više daju crtani filmovi koji su ranije bili sa mnogo manje agresivnosti. Danas to nekako više nije interesantno. Odnosno deci nije interesantno. Dolazi do pomeranja draži, stepena draži, zbog toga to postaje neinteresantno, a stepen draži se pomera samo ako je na primer non-stop uključen televizor u porodici. Dakle, umesto da je u porodici centar zbivanja razgovor, igra, međusobni odnosi, televizor postaje centar zbivanja i onda je sasvim normalna posledica toga da dolazi do jednog zasićenja i traženja sledeće draži. Isto tako i igrice kojima se deca igraju: umesto da deca izađu napolje da se igraju, da tu energiju, tu silovitu energiju koju imaju igrom preobraze u nešto pozitivno, oni ostaju pred kompjuterom, pred televizijom i igraju se virtuelno i tako ostaju nabijeni negativnom energijom koju kad-tad moraju ispoljiti. I to je dodatni vrlo negativni faktor koji dovodi do agresije u porodici čak i tamo gde roditelji nisu predispozicirani da agresivno deluju na decu.

G. K: Kontekst nasilja smo prečešljali, u suštini. Kad kažeš kriza porodice kao institucije, gde je tu mogućnost da se porodica vrati tim starim vrednostima? Naravno, sem poretka ljubavi koji uči na neki način tim vrednostima u životu, gde tu još postoji prostor za još neku reverzibilnu aktivnost?

V. I: Ja mislim da je to nemoguće. Ali upravo se taj momenat može iskoristiti, ne da se vratimo nazad na nešto staro, jer bi to bilo kao da se vraćamo nazad u utrobu majke, to je dakle neizvodivo, ne bi nikako pričinjavalo napredak. Ali nama je svima makar u podsvesti jasno da ovo gde se sada nalazimo ne valja i sećamo se da je nekada bilo bolje, čak i onda kada ne možemo opisati zašto i kako i šta je bilo bolje. Ovo gde se sada nalazimo ne valja. Svaki momenat možemo iskoristiti da trenutak u kome se nalazimo preobratimo u nešto bolje. Do poremećaja u porodici nije došlo juče, to je jedan dugotrajan proces koji je doprineo odvajanju dece, odvajanju od nas samih, od naše sopstvene prirode, koje je opet rezultiralo i poremećajem u porodici. Vratiću se još jednom na to, ali sada mi pada jedna dobra definicija vaspitanja. Postoje različiti modeli vaspitanja i poneki modeli se koriste kao jedini ispravni. To je dogmatično, na takav način postaju sami sebi suprotnost. Mi mnogo govorimo o vaspitanju, ali decu i ne treba vaspitavati. To je pogrešan pogled na dečju dušu. Vaspitavanje je zapravo nasilnički akt na dete, to je nasilno odvajanje deteta od njegove sopstvene prirode. Postoje modeli vaspitanja koji su svesni tog nasilničkog akta i samom tom svesnošću prave malo šire modele u kojima je ipak moguće detetu pomoći da se razvije bez tog štapa vaspitanja odozgo i određenog modela kako se prave dobra deca ili kako se prave dobri roditelji, o čemu smo već pričali. Dakle, do prvog velikog poremećaja u porodici je došlo posle Prvog svetskog rata kada je žena morala nehotično preuzeti ulogu muškarca zato što muškaraca više nije bilo, ili su poginuli u ratu ili ostali u zarobljeništvu, ili postali invalidi. To je jedna globalna situacija koja nije vezana samo za jednu naciju, za jedan narod, nego planetarna situacija. To jeste najveća tragedija, posttragedija Prvog svetskog rata, ne gledajući na sve žrtve rata. To je ono što je nastalo iz takve situacije. I samim tim je žena preuzela i ulogu muškarca u porodici. Postala je i jedno i drugo. Muškarci koji su se kasnije vratili, koji su ponovo postali deo porodice s,u energetski gledano, izgubili svoju vrednost u porodici, jer žena se starala i o porodici i o tome, i o prosperitetu porodice, i o gnezdu i o prosperitetu. Dakle bila je istovremeno i majka i lovac. Samim tim, muškarac je gubio svoje dostojanstvo i to su momenti kada nastaju prva velika nasilja u porodici. Iz tog bezilaza muškarčevog je vrlo brzo krenuo alkoholizam u kome se tražio spas iz takvog stanja u kome nisu mogli da se snađu ni žena ni muškarac, koje je imalo tragične posledice koje imamo i do današnjeg dana osećamo u još mnogo gorem kontekstu. Dakle, početak imamo posle Prvog svetskog rata, posle Drugog svetskog rata imamo još jednu istu takvu situaciju gde se to što je počelo još jednom drastično pogoršalo. I imamo emancipaciju žena posle Drugog svetskog rata koja je bila sastavni deo toga, a na drugoj strani imamo velike marketinške kompanije koje su prvi put uočile veliku moć ženi kao konzumenta, čije su iz tih čistih konzumentskih razloga pospešivali takav način otuđenja, otuđenja žene od njene sopstvene prirode i na sam taj način otuđenje i muškarca od njegove sopstvene prirode. Dakle došlo je do poremećaja u porodici, ženi ne treba muškarac, muškarac gubi svoje dostojanstvo, kod dece se to prenosi na takav način što dete gubi oca, majka postaje i otac i majka, ali ne može zameniti oca. Na muškarca se gleda kao na oplođivača i ne dozvoljava mu se iz ljubavi, ne iz pakosti, ne dozvoljava mu se da odraste u porodici. Muškarac u našoj kulturi - još uvek imamo odnos, taj neprirodni odnos prema muškoj i ženskoj deci. Na mušku decu se gleda kao na decu naslednike, a ženska deca su eto tako vrlo često neophodno zlo koje se rađa pa se deca žele i dalje praviti dok ne dođe do muškog deteta. To je vrlo česta pojava, koliko god to bilo možda čudno rečeno, ali ja to izgovaram jer to je jedan drugi vid poremećaja koji se i dalje praktikuje bez obzira na savremen način opredeljenja za život. To su tragovi koji su ostali iz vremena ratova, jer je trebalo vojnika. Kako izaći iz toga? Ako je muškarac živeo u hotelu mama i posle puberteta, do 25. godine otprilike traje razvijanje u proseku, 20 do 25, iako smo odrasli, do 25. godine traje rođenje neokorteksa koji je neophodan za odrastanje. Vrlo jednostavno - postoji taj merač kad je neko odrastao. Kada počnete da ležete ranije, to je prvi znak da ste odrasli. Deca ne mogu da ležu ranije zato što im žlezde ne luče dovoljno hormona za spavanje, tj. luče ali tek posle dvanaest sati. Zato je normalno i potpuno prirodno da deca izlaze tek posle ponoći, da idu u tzv. život, a kad roditelji treba da ih sačekaju nekada sa žurke oko 12, 1, 2, na jedvite jade to rade jer su umorni, premoreni zato što jer je kod njih došlo do lučenja hormona već oko 9, 10 sati. Eto to je taj prvi disbalans koji se oseća, zbog koga se deca kritikuju vrlo često, a to je fiziološki proces koji je neophodno i doživeti.
Da se vratimo nazad. Kako izaći iz toga? Dakle, ako je to dete živelo u hotelu mama svo vreme, naviklo se na takav jedan život, kao odrastao muškarac prelazi u hotel žene, žene isto tako sa instinktima majke, sa instiktima da treba tog muškarca čuvati, maziti i paziti, da se tako ophodi prema svome muškarcu, dakle ophodi se majčinski a ne kao žena. Na takav način muškarac nema mogućnosti da u takvom braku odraste, da dođe do prosperiteta da dobije svoje dostojanstvo kao ravnopravan. Uvek se nalazi u neravnopravnom položaju iako to na prvi pogled izgleda sasvim drugačije. Na prvi pogled to izgleda drugačije, muškarci više zarađuju, oni donose platu u kuću, ali to su samo spoljni faktori koji su, pogotovo onda kada žena radi, potpuno poremećeni. I tu ne možemo pomoći tako što će ona da se vrati na staro, da ostane kući da ne radi, a muškarac da radi, jer je to nemoguće danas. Treba u novoj situaciji ići napred, a nova situacija je takva gde žena mora dozvoliti muškarcu da u takvom načinu promenjenih uloga muškarac zadrži svoje dostojanstvo time što neće više biti mažen i pažen kao da mu je žena mama, nego će biti mažen i pažen od svoje žene kao žene, na takav način što će isto tako maziti i paziti svoju ženu kao čovek, kao muškarac, na takav način što će pomoći, što će zajednički voditi porodicu, što će zajednički raditi i kućne poslove i poslove koji su van kuće. Moramo se lišiti predstava o podeli poslova.

G. K: Ta predstava o podeli poslova je predstava o podeli poslova na muške i ženske, ali podela poslova treba da postoji u smislu dobre organizacije, e tu neki misle da svi mogu da rade sve, moguće je u svakom slučaju primeniti. Postoje poslovi koje jedno od dvoje može da radi bolje ili lošije.

V. I: Jeste. E tu se treba podeliti, dakle, svako treba preuzeti onaj deo posla koji ne radi sa tolikom mukom i mnogi svakodnevni poslovi su poslovi koji se rade s mukom naravno, ali ih je neophodno uraditi. Ako muškarac voli pranje sudova, on to treba da preuzme. Žena neka radi nešto drugo, kuva, briše prašinu. Treba doći do jedne drugarske podele poslova. Treba biti drug sa supružnikom, a ne drug sa decom. Umesto da postanemo drugovi sa supružnikom, mi radije biramo da budemo drugovi sa decom, što ponovo dovodi do disbalansa.

G. K: Što je najgore, postajemo drugovi sa decom, a rivali sa supružnikom.

V. I: Dabome. Najveći broj savremenih brakova su rivalstvo i ta rivalstva dovode do propadanja brakova, do gubljenja tog elementarnog, ponovo do novog odvajanja od sopstvene prirode, jer je ustvari suština braka da bude oaza sigurnosti, to je gnezdo topline, a mi to gnezdo narušavamo iz potpuno banalnih razloga. Ne dizvoljavamo sebi da imamo mesto oaze, znači oaze nam postaju onda mesta koja nemaju veze s porodicom, da ih ne nabrajam. Sve video igrice imaju preporuku od koliko godina deca smeju da se igraju. Ovde nemaju.

G. K:  Većina su to piratske varijante, pa...
V. I: Utoliko gore. Mi se sećamo trenutaka kada smo čitali knjige i ja sam danas oduševljen decom koja čitaju knjige, makar to bio Asteriks i Obeliks, to uopšte nema veze, dal' je to cartoon network ili je zaista pisani tekst, ozbiljnija knjiga. Moj sin je bio četvrti razgled kad je pročitao kompletnog Hari Potera u vrlo kratkom vremenu. To je za mene nešto fantastično. U tim godinama deca samostalno ljube knjigu, vole, i naravno da to nije samo palo s neba. Deci to ne pada s neba, moraju se uvesti u knjigu tako što neće  da im se pušta crtani film za laku noć dok su bebe, nego će biti normalno da se uspavaju tako što će im se ispričati priča ili u najmanju ruku pročitati priču iz knjige i to lepe priče, ne mora to biti stravična priča poput Ivice i Marice ili Crvenkape, krvoproliće i ubistva. To je opet jedna priča za sebe, koliko tu ima interpretacije, koliko simbolike. Vratimo se nazad. Dakle, kako dolazi do preporuke u kojim godinama se sme igrati koja igrica. To samo radi industrija. Ona napravi preporuku u odnosu na to gde može zaraditi najviše novca, u kom domenu. Komisija koja se stara o proveri tih preporuka nema mogućnosti da toliki izbor igrica prekontroliše i pregleda. Kada se jednom napravi preporuka, postoji samo u zavisnosti od države 7 do 14 dana prava žalbe ministarstva. Kada prođe tih 7 do 14 dana, to je aminovano i to ulazi na tržište i postaje potpuno nekontrolisano i zato imamo i filmove i igrice koje uopšte nisu adekvatne uzrastu; kao što imamo i udžbenike koji nisu adekvatni uzrastu na sličan način, nažalost, tako isto je slučaj i sa igricama. Dakle, sve je tu u službi novca i ratne industrije. To je u stvari poenta.

Dodatni info