Nadomak Beograda, ali opet, nekako daleko, nalazi se Neven, kuća koja voli decu. Šta se radi u toj kući? U njoj se uglavnom - živi, a šta to znači? Pa, tu se šeta, svira, peva, majstoriše, prčka po bašti, kuva, mesi, čita, priča, svađa, spava, i svašta još što ovaj život čini lepim i zanimljivim.

U Meljaku, kad skreneš sa magistrale, spustiš se preko potoka, pa onda uzbrdo, sve dok ima puta. A na njegovom kraju, gde počinju pašnjaci, voćnjaci i šuma, skrasila se kuća Neven i u njoj četrdesetogodišnjaci Olja i Miša Petrović i njihovo sedmoro dece. Širom raširenih ruku...
Miša, učitelj, ali i muzičar iz Beograda, u Meljak prešao pre više od deset godina, a Olja, vaspitačica (i restaurator) - pre sedam. I isto toliko dece u kući imaju: Matija, Zoja, Igor, Vlada, Nikola, Mara, Mihajlo, od 2 do 18 godina. Ima tu i krava, kučića, koka, ali u jednom savršeno sređenom, prirodnom i opuštenom "neredu".

Teško je odrastati u gradu
Mišino duboko uverenje je da deca do 10 godina nemaju šta da traže u gradu. Do škole decu treba sačuvati, a i najnovija istraživanja tvrde: organi se kod deteta razvijaju do sedme godine, a da bi se pravilno razvili, deca moraju svu svoju snagu da usmere na taj razvoj. „Zločin je tu snagu trogodišnjaka usmeriti na učenje tablice množenja, ili šest stranih jezika radi što bolje diplomatske karijere. To je kao kad bi postavljali šestomesečnu bebu da hoda kako bi pre protrčala. E, pa neće, samo će iskriviti noge i neće ličiti ni na šta. U toku prohodavanja, čak imamo običaj da detetu ne damo da ustane pre vremena, nego i kad uspe da ustane sa devet meseci, a ti ga blago gurneš, vratiš ga nazad, tako da ojača pre nego bude spremno da stane na noge. Sva naša deca koja su tako prohodala u četrnaestom mesecu (ah, strašno!!! reći će neki), više nisu padala posle toga. Deci je potrebno uzemljenje koje kasnije traje tokom čitavog života.“