Do pojave hipika, šezdesetih i sedamdesetih godina prošlog veka, narkomanija je bila sporadična bolest. Zastupljena u oblastima u kojima se droga proizvodila, postojala je sporadično i kod zdravstvenih radnika kojima su morfijum i druge psihoaktivne supstance bile dostupne. U to vreme distribucija narkotika nije bila razvijena.

Hipici su uz parolu "Ljubav i mir" imali još jednu: "želim momentano zadovoljstvo, ne pitam na koji način." Počeli su sa meskalinom, pejotlom, kokom, marihuanom... Pokret hipika se širio, kao i njihove ideje, a ubrzo je sa Istoka stigao heroin. I tada, već negde osamdesetih, epidemija je počela da se razvija po svetu.

Tada je epidemija počela da se širi i kod nas. Odjednom je droga postala dostupna svakom. Na koji način? Tako što se kriminalizovala. Da bi mogli da kupe drogu, mnogi kradu, prostituišu se. Zato su narkomani dobili epitet da su ljudi "š" kategorije.

Cela priča o drogi treba da bude okrenuta ne samo deci nego i celoj porodici. Jer, porodica je još uvek kod nas nosilac svega. Nije tačno da roditelji u vremenu tranzicije ne stižu da se bave decom zato što moraju da jure s posla na posao, kako bi izdržavali porodicu. Dovoljno je da roditelji budu minut dnevno sa decom, ali na pravi način, da ih maksimalno uvažavaju, socijalizuju (to je na roditeljima, a ne na školi); Kad čujem ono naše "društvo je krivo", uvek postavljam pitanje "pa ko čini to društvo, valjda ga mi činimo".

Kako prepoznati da je dete narkoman?
Teško. Ali, ako je dete bilo normalno, a onda se odjednom izmenilo, duže spava, oči su mu krvave, beži iz škole, svađa se, postaje agresivno, povlači se u sebe ili postaje ljutito, besno, to je znak da se nešto događa. Ako roditelji to primete, trebalo bi da razgovaraju sa svojom decom. Deca u najvećem broju slučajeva u drogu ulaze iz radoznalosti ili prihvataju i poštuju zakone grupe (ako je većina iz grupe probala drogu, i oni će je probati, ako većina nije probala, neće ni oni).
Drogu, ipak, prati taj moralistički stav da oni koji se drogiraju nisu dobri. Deca to znaju i zato, ako su počela da se drogiraju, šalju roditeljima tzv. poluvidljive poruke. Na primer, iza njih ostane rizla, malo trunčica od marihuane, celofan ili staniol u koji je bila zavijena, ili ostane presečena boca, pocrnela kašičica.
Uvek nešto može da se vidi. Roditelji misle da je to slučajno, ali nije. To deca šalju poruku: "Pomozite mi!"

U takvoj situaciji ne treba mnogo filozofirati, nego treba kazati: "U redu, s tobom se nešto događa, da vidimo šta je to?" Deca neće hteti da priznaju. Zašto? Zato što je manipulacija glavni simptom bolesti zavisnosti. Dete manipuliše, brani se, a roditelji se osećaju povređeni, napadaju, prete, što nije dobro. Sada ima na tržištu dosta testova za detekciju i trebalo bi, bez ikakvih napada, reći detetu: "Da se ne bismo svađali, da se ne bismo osećali loše, izvoli, piški."
I ako je test pozitivan, ne treba praviti galamu, nego treba otići kod stručnjaka i pustiti ga da proceni da li je reč samo o "probatorstvu" ili o narkofiliji, ili o zavisnosti. Ti testovi su nam pomogli da prestanemo da se igramo one uzaludne igre žandara i lopova.