Priču o istinskom pčelarenju u Srbiji danas nemoguće je ispričati bez pominjanja porodice Kovačević iz beogradskog Žarkova. Jer, kada se nešto zove „Pčelarska kuća Kovačević“, odmah se postavlja pitanje da li je to zaista to, ili je reč o još jednom marketinškom triku. Potpisnik ovog teksta je kao novinar, ali i kao korisnik proizvoda, već bezmalo petnaest godina upoznat sa načinom rada i življenja porodice Kovačević. I upravo da bi se u široj javnosti, konačno, i u pčelarstvu odvojilo „žito od kukolja“, nastao je i ovaj tekst.

Jer, život porodice Kovačević je skoro pa preslikan život pčelinje košnice.

I mada bi se, prema onome što su Milica i Zoran Kovačević dosad postigli, dalo pomisliti da je reč o dugoj porodičnoj tradiciji, zapravo se radi o nečemu sasvim drugom. O prepoznavanju u ljubavi, i iz ljubavi (prema pčelama) i posvećenom životu, dvoje ljudi koji veruju u iste životne vrednosti.

Pčelar tinejdžer
U porodici Kovačević se, dakle, pre Zorana baš nije niko bavio pčelarstvom, ali to njemu nije smetalo da već sa svojih 16 poželi da bude – pčelar!
„Kad sam prvi put video vađenje meda iz košnica i njegovo ceđenje, to je takav utisak ostavilo na mene, da sam ja odmah poželeo da i sam postanem pčelar. Pa mi je taj s kojim sam išao da gledam kako to radi odmah i dao jedan nukleus. Tada sam bio treća godina srednje škole. I doneo sam to kući u Grocku, gde smo imali plac, pa sam satima gledao kako pčele ulaze i izlaze, kao hipnotisan. Jer, pre toga nikad nisam video tako nešto. Pa kad bi mi došli drugovi iz škole, ja im pokažem košnicu i kažem: 'Vidite, ja ću time da se bavim, rešio sam i tačka!' Sećam se jasno tog trenutka kao da je juče bilo“.
Potom je Zoran upisao mašinski fakultet, odsek vazduhoplovstvo, ali nijednog trenutka nije prestajao da – pčelari.
„Pčele su uvek bile sa mnom. Kada sam diplomirao, 1991. mogao sam lako da odem u Kanadu, da radim u svojoj struci, ali me je strast prema pčelarenju naprosto vezala za Srbiju. Moji su me inače podržavali u svim odlukama. Mada, ja sam veoma isključiv čovek, i sa mnom je vrlo teško“, iskreno priznaje Zoran.
Oboje kažu da je činjenica da je i Milica (ozbiljno) pčelarila pre njihovog prvog susreta, bila presudna.
„Da, to je bilo važno, ali je možda još važnija bila činjenica to što se meni dopalo Zoranovo razmišljanje, da nije suština da se zaradi mnogo para, nego kako se one zarađuju. Da postoje jaki moralni principi u proizvodnji meda, pčelarenju, ali i u životu uopšte“, komentariše dr Milica Kovačević, lekar zvanične medicine, ali i apiteraput.

Student mašinstva sa 40 košnica
I Milica i Zoran su jako vredni ljudi. A tako vaspitavaju i svoju decu. Ivana (12), Andrija (10) i Katarina (8) jedva čekaju da sa roditeljima idu u prirodu, da se i oni bave pčelarenjem. Kada neko od njih ima problem u školi, tada – po pravilu, ostaje kod kuće. Zato, radije uče na vreme.