Goran Kojić: Studije hiropraktike ste završili u SAD. Šta vas je povuklo da se vratite u svoju zemlju?
Dr Petar Dinić: Ta pitanja mi ljudi često postavljaju: Zašto ste se vratili? Zar tamo nije bolje? Jeste, u mnogim stvarima je bolje, što se tiče čak i prakse, mnoge stvari su lakše. Ali, zašto ljudi neke korake čine u životu, verovatno ima puno razloga kojih nismo ni svesni i tek naknadno otkrijemo prave razloge. A moj razlog je bio što sam shvatio da hiropraktika kod nas ne postoji, da sam stekao edukaciju koja najbolje može da se primeni tamo odakle sam došao. Konačno, završio sam tu uglednu školu hiropraktike ne da bih bio jedan od mnogih koji to umeju i znaju, već da bih bio neko ko će to da začne u svojoj zemlji. To bi bio osnovni razlog.
Sada će biti tri godine otkako sam se vratio iz Amerike i počeo da pružam hiropraktičke usluge ljudima... Bio sam u velikim dilemama da li da ostanem ili da se vratim. Tu su bili moji pacijenti, koji su me molili da ostanem, a upravo u to vreme dobio sam informaciju da se održava kongres integrativne medicine, koji je organizovao profesor Vuk Stambolović, pa sam se i ja povezao sa njim.
Tada sam na moju veliku radost otkrio da se tu dešavaju sjajne stvari, i da mnogi ljudi, a posebno profesor Vuk Stambolović, već dugo godina rade na tome da se uredi oblast praktikovanja tradicionalne medicine kod nas. Tako da sam osetio i to da treba da pomognem i da se ovaj cilj ostvari. I eto, cilj je ostvaren.

G. K: Kako biste mogli opisati stanje u zemlji koje ste zatekli kada je reč o hiropraktici?
P. D: Ono što sam zatekao to je da sam video, da se ljudi oglašavaju u stilu hiropraktika, hiropraktičari, puno tzv. hiropraktičara je bilo tada prisutno. I onda sam počeo da se informišem da vidim ko se to bavi hiropraktikom. Nisam našao nijednog školovanog hiropraktičara, samo naše narodne lekare, odnosno naše kostolomce koji su se nazivali hiropraktičarima, jer im je tako bilo zgodnije, tako su to negde povezali. Nijednog pravog hiropraktičara, ni jednog jedinog nije bilo.
Potom sam išao i u Rusiju, kod ruskih lekara, koji su radili neke prakse, a koje su zvali hiropraktikom, da bih video kakvom se to oni hiropraktikom bave. Međutim, ni to nije bila nikakva hiropraktika. Sve su to bile određene manuelne metode, koje takođe pomažu kod određenih problema, ali to nije bila hiropraktika.
Zato i jeste veoma važan korak to da objasnimo šta je hiropraktika, da to nije kostolomstvo i da to nisu manuelne metode korekcije, koje se, istina je, koriste jako dugo, i prenose se sa kolena na koleno. Naš narod izgleda da ima, to su mi čak rekli dok sam bio u Rusiji, dosta razvijenu tradiciju. Tako da treba da se objasni da hiropraktika kao nauka, kao filozofija, kao ono što ona jeste u svetu, nije kostolomstvo, nije jednostavna manuelna praksa - kako bismo time stvorili uslove da se ona razvija i dalje kao nauka.
Znači, vi možete da korigujete manuelno, ima puno kojekakvih zahvata da se nešto uradi, da se pomogne, otkloni neki bol. Te manuelne metode postoje, međutim vrlo je važno odvojiti te manuelne metode od hiropraktike.
U hiropraktici, svi koji su završili studije, rade na isti način. Pa kada dođe neko iz strane zemlje ovde i pokaže dijagnozu, i izrazi potrebu da bude korigovan, hiropraktičar će da uradi istu korekciju kao npr. kolega u SAD. Hiropraktičar mora da poštuje sve regule kako bi bio siguran šta može da se dogodi pacijentu, da mu ne naškodite.
Imate 20 škola hiropraktike u Americi i 80.000 doktora hiropraktike koji se bave istraživanjima. Onda je normalno da ste vi deo jedne nauke, za razliku od ovoga gde vi uvodite neki pokret i mislite sa time da pomognete nekolicini ljudi. I tu se to završava, dakle vi ostajete na tome, a hiropraktika kada bi bila ono što jeste, nauka i filozofija i umetnost korekcije kičme i zglobova, nalazi svoj put da se odvoji od tih drugih malarnih metoda koje mogu da pomognu, ali mogu i da naškode i to vrlo ozbiljno.

G. K: Da li ste napravili neku organizaciju koja bi postavila temelje hiropraktici u Srbiji?
P. D: Asocijacija postoji, a važno je i to da smo postali deo evropske i svetske asocijacije za hiropraktiku. Mi sada imamo zakon o tradicionalnoj medicini i deo smo sveta. Time i mi možemo da organizujemo edukaciju iz hiropraktike, kako to SZO sprovodi u svih 90 zemalja širom sveta. A to je moja velika želja, ali treba još raditi na standardizaciji, da bismo mogli da napravimo ostvarljiv plan edukacije.
Naš zadatak je da smislimo program koji bi bio prihvaćen od SZO i svetske asocijacije za hiropraktiku, a koji bi bio stimulativan za one koji se javljaju i žele da uče hiropraktiku.
U našoj asocijaciji trenutno je njih šezdesetak lekara (hirurga, fizijatara...) ali i viših fizioterapeuta, koji stalno zovu i pitaju kad će početi edukacija.
Nažalost, ja ne mogu da svedem hiropraktiku na 600 ili čak 300 časova, kao što su neki drugi uradili sa programima tradicionalne medicine.
Jer svetska asocijacija za hiropraktiku ne želi da odustane od standardizovanih 2400 časova koji su potrebni za osnovno obrazovanje iz hiropraktike.
Ja trenutno radim na pronalaženju nekog kompromisa, da bi se u zemljama u kojima se hriopraktika tek počinje razvijati, napravio program koji bi bio ostavarljiviji... Da bismo mi mogli da stimulišemo ljude da odvoje vreme i da dolaze na vikende kako bismo mi taj program mogli ostvariti. Inače, retko bi ko mogao odvojiti da ide u školu 4 godine.

G. K: Da li ste za ove tri godine stekli uvid u stanje bolesti kičme i zglobova u našoj zemlji?
P. D: Nažalost, stanje nije ni najmanje dobro. Problem bolesti kičme je vrlo prisutan, bolovi u leđima, takođe, glavobolje, degenerativne promene su u porastu. Nije slučajno to što su bolovi u leđima u nekim statistikama po učestalosti javljanja čak i ispred prehlada. Mnogi ne znaju npr. da su stres i bolovi u leđima povezani. Mišići, naime, ne reaguju samo na mehaničke udare, nego reaguju i na stres. Pa su mnogi od problema sa leđima, zapravo, na psihičkoj osnovi. A tu su i nepravilne navike, ne krećemo se dovoljno i kičma postaje sve više centar problema našeg zdravlja.

G. K: Da li hiropraktika kod nas ima dobru perspektivu?
P. D: Hiropraktika mora da ide dobrim putem, a to znači da moramo da se držimo standarda koje propisuju svetske asocijacije, da bismo je razvijali kako treba. Jer, ako počnemo kako ne treba, nećemo moći da ispravimo te greške. Treba učiti na greškama drugih, kao neke zemlje, npr. Japan i još neke evropske zemlje, koje su pokušale da brzo edukuju ljude, a to onda nije bilo priznato od svetskih asocijacija. Dakle, da ne bismo imali ljude koji su dobili licence a koje nisu validne, treba svaki korak da bude odmeren.
Pa ćemo da imamo i školu za hiropraktiku koja će da privuče i ljude iz šireg regiona, Evrope, sveta. Moj san je da ovde napravim međunarodnu školu za hiropraktiku, koja bi bila jedina u regionu srednje i istočne Evrope, pa skroz do Dalekog istoka... I ako se to ostvari, to će biti po uzoru na školu iz koje sam ja došao, koja je najbolja u SAD. To će omogućiti da se hiropraktika razvije ne samo kod nas, nego i drugde, čak i tamo gde trenutno ne postoji. Jer, hiropraktika može da da veliki doprinos ljudskom zdravlju, ali samo onda kada se primenjuje na odgovarajući propisan način.