Te, kad god smo u prilici da branimo svoje stavove, dajmo priliku - porazu.
Jer, na porazima se, znamo valjda, uči mnogo više nego na pobedama.
Jer, suština poraza i jeste u priznavanju da nismo savršeni, da nismo rođeni samo da dobijamo, nego i da gubimo, da nismo tu da bismo pomislili da smo “mali bogovi”, nego da smo svesni svoje “veličine”.

Dakle, kad smo mnogo manji nego što sebe vidimo, to je isti problem kao kod proizvođača koji ima dobru reklamu a loš proizvod. I obratno.
A život uz svest o svojoj prirodnoj nesavršenosti, ali i mogućnosti da se neprestano raste, razvija, ka savršenstvu, ka prosvetljenju, svakako jeste život dostojan sočnih plodova otvorenog uma i srca.

Zamislite sledeću situaciju. Vi ste fotograf. Vrhunski. Dovoljno je reći da ste dobili poziv da postavite svoju izložbu u najuglednijoj pariskoj galeriji. Počinjete da birate fotografije za tu dosad najveću šansu da pokažete šta znate. Koje ćete fotografije izabrati?
Savet onih koji znaju kako, jeste da to ne bude izbor najboljih vaših fotografija, nego mešovita postavka najboljih i onih koje su nešto lošije od onih koje prate najbolje.

Tako isto izaberite da nekad izgubite. I radujte se pobedi rivala. U svom srcu osvestite njegovu radost. Neka ona naprosto bude i vaša.
To je po energiji koju nosi veoma slično kao i sa ritualnim pranjem nogu. Ako ste spremni da s vremena na vreme “svojim učenicima” operete noge, onda ste sasvim sigurno spremni i da s vremena na vreme svesno uđete u lekovitu energiju “poraza”. I neće vam biti veliki problem da taj osećaj potraje.

Dakle, poraz nije poraz ako ga svesno pustimo u naš um i naše srce.
On je, definitivno, čista pobeda, ako iz njega dobijemo šansu za duhovni rast.

Primer iz detinjstva: Dečak zaljubljenik u ribolov završava planiranu rutu pecanja, bez ulovljene ijedne rib(ic)e. On zna da ga takvog, bez ulova, kod kuće čeka podsmeh. “U ri-ba-ra mo-kre ga-će za ve-če-ru ne zna šta će”, odjekuje njegovim mozgovnim vijugama. To ga strašno ljuti. Odjednom, Gospod mu u plićaku “servira” nasukanu krupnu ribu. Dečak može da je uhvati vrlo prosto, golim rukama. I da je trijumfalno odnese kući. Da začepi usta onima koji ga potcenjuju. On, međutim, bira da toj rib(etin)i, koja mu je (s razlogom) nameštena, podari život. Vraća je u duboku vodu. I uživa u njenom munjevitom skliznuću u vir. Osmeh ne silazi s njegovog lica. Osmeh koji u sitne deliće razbija odjek nadolazeće melodije: “U ri-ba-ra mo-kre ga-će za ve-če-ru ne zna šta će”.