Ključ svih duševnih  devijacija se može naći u pojmu - odgovornost. Uprošćeno, sve forme mentalnih skretanja se mogu posmatrati kroz lupu izbegavanja odgovornosti. Ali, da prvo definišemo sam pojam odgovornosti....

Odgovornost predstavlja faktičko postojanje obaveza da se nečim bavimo, da se o nečemu staramo, da nečim upravljamo i nešto kontrolišemo. Takođe, da neko u nečemu može računati na nas. Odgovornost predstavlja sposobnost za samostalno funkcionisanje, donošenje sopstvenih odluka i delovanje, bez čekanja na autorizaciju.

Biti izvor i uzrok svega što se dešava u nama samima, i u domenu našeg uticaja i dejstva na okolinu: druge ljude, predmete i objekte, prostor, energiju i život u celini.
U treningu menadžera i poslovnih ljudi raznih zanimanja i profila ova reč se obilno koristi i često je povod rasprava, optuživanja i konflikta. Takođe, u porodicama, kao i u svakom timu, pravilna raspodela odgovornosti je ključ dobrog funkcionisanja. Problemi nastaju kada neko od članova izbegava svoje obaveze a drugi onda na svoja leđa preuzimaju preteranu odgovornost. U takvoj situaciji, probeme će imati i jedni drugi.

Tri korena problema sa odgovornošću

U praktičnom smislu, lična disfunkcionalnost po pitanju odgovornosti može imati tri korena:
a) Nepostojanje svesti o ličnoj odgovornosti.
b) Nespremnost da se suoči sa objektom odgovornosti. Strah ili nemogućnost  konfrontacije.
c) Nekompetentnost u vršenju funkcije odgovornosti.
Da ukratko razmotrimo svaki od njih.  
Odgovornost je najtešnje povezana sa nivoom svesnosti: o sebi, o drugima, o poslu i životu u celini. Ljudi joj često prilaze iz jednog fiksiranog mentalnog stava “Ja sam odgovoran”, umesto da se potrude da osveste i odrede bitna područja svojih poslovnih ili privatnih zaduženja.

Ključ je u stvarnim unutrašnjim potrebama

Čoveka kroz život često vode njegove sopstvene želje i htenja, što je u osnovi dečja i najčešće neodgovorna pozicija. Takođe, pojedine osobe su često u toj meri introvertne i okupirane onim što se dešava unutar njihovog ličnog unutrašnjeg prostora, tako da veći deo pažnje i energije ide u tom pravcu, pa i ne opažaju sve ono bitno što se dešava spolja, u njihovom neposrednom okruženju.
Ključ je u tim unutrašnjim problemima, nezadovoljstvu, emocionalnom naboju. Ponekad je u pitanju i vaspitanje, jednostavno uvek je neko drugi obavljao neke obaveze ostavljajući njemu ili njoj vremena za nešto drugo, nadajući se da će ta osoba to umeti da dobro upotrebi.
Povremeno to i jeste slučaj, ali često i nije. Za bavljenje onim što je unutar nas možemo ponekad ili katkad imati dobrih razloga. Na primer, ako nas nešto permanentno tišti i boli, kao što je to slučaj sa hroničnim bolestima, no i tu treba biti oprezan, jer i bolest može biti samo indikator nespremnosti da se osoba s nečim suoči. Svaka, pa i dobra stvar se može lako zloupotrebiti i izvrnuti u svoju suprotnost.