Ovo bi moglo biti svakodnevno upozorenje deci od zabrinutih roditelja tzv. savremenog doba. Jer, najmanje jednom godišnje, a u novije vreme i češće, vrši se takozvano zakonsko usklađivanje zemalja Evropske unije, tj. podizanje dozvoljene granice za pesticide, herbicide, teške metale (olovo, živa, kadmijum itd) i druge otrovne industrijske materije koje se nalaze u našoj hrani iz takozvanog konvencionalnog uzgoja...  Ponekad to “usklađivanje” znači da se često zakonom dozvoljava i više nego dvostruko veća zagađenost hemikalijama u roku od samo godinu dana. Pošto se radi o za zakonodavca relativno malim količinama otrova, od u proseku “svega” 5mg po kilogramu, to navodno ne pretstavlja veliki problem, naprotiv, na takav način se malo-pomalo i naš organizam navikava ne samo na štetne materije koje nam se uzgred serviraju u hrani koja to, tako zagađena zapravo davno više i nije, već dolazi i do odumiranja i zatupljivanja naših čula ukusa, pa nam više nije ni tako jednostavno da ih ukusom i mirisom prepoznamo.

Nedavno sam sa svojom mlađom decom (2, 4 i 8 godina) bio u Srbiji. Doleteli smo avionom u Beograd, iznajmili auto i pošto je već bilo kasno, Biošpajz na Kaleniću je već bio zatvoren, a na tezgama pijace ni traga od svežih namirnica, svratili smo u prvi supermarket da kupimo malo krompira, luka, šargarepe... 

Prodavca sam zamolio da mi, pošto u asorptimanu nije bilo zdravih proizvoda iz biološkog tj.organskog uzgoja, preporuči proizvode iz domaće proizvodnje, što je on i uradio, doduše s negodovanjem, jer su domaći proizvodi bili dosta skuplji od uvoznih. To me je čak malo i ohrabrilo, verujući da su onda možda i manje zagađeni. Elem, stigosmo i kući i odmah počeh da deci skuvam obećanu čorbu od kupljenog povrća, koju su veoma gladna s nestrpljenjem iščekivala. Konačno je bila gotova njihova omiljena čorba i mališani počeše da jedu.

Ali, avaj, to što im se našlo u ustima nisu mogli da progutaju. Misleći da je po sredi vrelina tek skuvane čorbe, prineo sam im po praznu šoljicu, u koje su ispljuvali sve iz usta. Veoma gladni ali još više iznenađeni čudnim ukusom probali su još nekoliko puta, ali svaki put su morali sve ispljuvati. Tek kada sam još jednom i sam pažljivo probao ono što sam skuvao, shvatio da njihov istančani ukus naviknut na hranu iz organskog uzgoja, bez štetnih i smrdljivih hemikalija, nije mogao da im dozvoli da tako nešto progutaju. Radije su popili po čašu bio- ("organskog") jogurta i otišli na spavanje, a meni nije preostalo ništa drugo nego da se postaram da u komšiluku pronađem način da dođem do hrane koja se umesto s pesticidima gaji s ljubavlju, „kao za sebe.“

Najviše štetnih materija ima u svežem voću i povrću, u zelenoj salati npr. ili paprici, narandži, breskvi, jabuci, kruški, paradajzu, grožđu itd.
Više od dvadeset godina nezavisne naučne studije, ne samo u Austriji i Nemačkoj, proučavaju štetnost hemikalija koje se nalaze u hrani po ljudski organizam. Davno su naučnici došli do zaključka da već 20 grama grožđa iz konvencionalnog uzgoja, dakle već pet bobica, mogu za dete od 16,5 kilograma imati fatalne zdravstvene posledice (za još manju decu i smrtonosne!) već ako u njemu ima Procamidona, samo jedne od mogućih hemikalija kojom se tretiraju skoro sva stona grožđa u konvencionalnom uzgoju u zakonom dozvoljenoj količini, a da ne pričamo o sinergičkom efektu više njih ili o vrlo čestom prekoračivanju zakonom ionako prterano visokog stepena dozvoljenog. Slično je i sa Methomylom u jabuci ili šljivi. Već 40 grama jabuke ili 50 grama šljive mogu kod dece dovesti do ozbiljnih zdravstvenih poremećaja, koje i najbolji lekari na prvi pogled teško mogu da dijagnostikuju.

O šteti nastaloj dugotrajnim i redovnim konzumiranjem ovako zagađenih industrijskih produkata za ishranu koji, doduše, svojom spoljašnjošću liče na voće i povrće, ali de fakto s njima nemaju veze, najbolje nam svedoče prepune ordinacije kako u domovima zdravlja, tako i u specijalizovanim klinikama za takozvane moderne savremene bolesti. Jer umesto da nas hrane i održe život, oni nam donose tzv. savremene bolesti poput raka, dijabetesa, raznih hormonalnih poremećaja, sve češću neplodnosti kako kod muškaraca tako i kod žena, itd, da navedem samo one najpoznatije.

I sve to samo zbog beskurpulozne žeđi velikih svetskih kompanija za profitom, čije sastavne delove čine i naši domaći proizvođači i trgovci u lancu prodaje, i to uz svesrdnu podršku svakog onog ko takve namirnice konzumira. Svakim uloženim dinarom u kupovinu takvih proizvoda doprinosi se prosperitetu i velikom profitu velikih globalnih kompanija koje učestvuju u njihovoj proizvodnji, na štetu svog ličnog zdravlja i zdravlja sopstvene dece. Ali to i ne mora da vas puno zanima, jer posledice uglavnom dolaze do izražaje tek posle nekoliko godina, ni naš organizma nije baš mačiji kašalj, može on takve i još gore torture godinama da podnese.
Naravno da postoje i mnogi programi i načini detoksikacije. Ali zar i sama činjenica da takvi programi postoje po sebi nije šizofrena. Zar treba prvo da se otrujemo da bismo se opet vrlo često uz aktivno učešće farmakološke industrije skupoceno “očistili?” Krajnje je vreme da preuzmemo odgovornost za sebe i svoje zdravlje i prestanemo da učestvujemo u globalnom samouništenju.

Kako? Vrlo jednostavno. Tako što ćemo kupovati namirnice iz organskog uzgoja ili ćemo kupiti hranu od onog proizvođača u koga imamo poverenja da nas ne truje i za taj kvalitet biti spremni da adekvatno platimo vrednost koju želimo da dobijemo.
Od 29. 8. do 29. 9. 2005, timovi eksperata organizacije „Greenpeace“ vršili su ispitivanje povrća i voća u 658 konvencionalnih prodavnica u Nemačkoj, Austiji i Švajcarskoj. Pre svega su rezultati u Nemačkoj više nego alarmanti, što možemo videti na primeru breskve.
Od stotinu ispitanih breskvi samo 5 se moglo preporućčiti za jelo, 57 se ne preporučuje, ali se mogu pojesti bez bojazni da ćemo se zbog toga odmah razboleti, naravno u umerenim količinama; šteta po zdravlje nastala bi tek dugoročnom konzumacijom. Ostalih 38 ne samo da se ni slučajno ne preporučuju za jelo, nego se 12 može baciti na smetlište a čak 26 se zbog otrova koje su sadržavali ne bi smelo baciti ni na smetlište, već bi se po važećim zakonima kojima se reguliše odstranjivanje otpadaka morale baciti na posebno smetlište za opasne materije. Slično je i sa grožđem, zelenom salatom itd.

Paralelno su vršena ispitivanja voća i povrća kupljenog u bio-prodavnicama. Nijedan produkt sa bio-sertifikatom nije u sebi sadržavao štetne materije. Svake druge godine vrše se slična ispitivanja, ali je već i ta prva studija dovela do pomaka u svesti čak i kod velikih trgovačkih kuća, koje su preko noći otvorile vrata i police produktima iz organskog uzgoja.
Slična naučna istraživanja se vrše i kod nas. Još prošle godine je tim stručnjaka pod vođstvom prof dr Slađane Jović i dr Bulajić ispitivao prednosti organski proizvedene hrane u ishrani ljudi, čiji su rezultati objavljeni u najnovijem broju časopisa Medical Data od juna ove godine).

Utoliko mi je interesantantniji, da ne kažem apsurdniji, otpor na koji često nailazim kada pomenem zdravu hranu iz organskog uzgoja. Većina konzumenata namirnica iz takozvanog konvencionalnog uzgoja kao da su vezani tajanstvenim nitima pripadnosti velikoj porodici konzumenata namirnica iz zakonom zaštićenih konvencionalnih izvora, kao da osećaju da moraju po svaku cenu da odbrane svoj način ophođenja prema sebi i svojoj životnoj sredini. Još uvek se postavlja pitanje: zašto uopšte ekološki, tj. organski uzgoj? Sve je okrenuto naglavačke! Mnogo bi bilo prirodnoje postaviti pitanje: “Šta uopšte otrovi poput pesticida, herbicida, teških metala, anabolika, antibiotika, pojačivača ukusa i sl. traže u životnim namirnicama?”

I to pitanje se ne mora postavljati političarima koji se ili nalaze na platnim spiskovima pomenutih kompanija ili su na drugi način korumpirani ili to jednostavno rade iz neznanja, tj. nedovoljnog obrazovanja ili stručnosti, iliti još manje proizvođačima, koji u kratkovidoj težnji za što većim profitom upotrebljavaju otrove da bi proizveli što više takve tzv. hrane. Dovoljno je za trenutak zastati i postaviti ga samom sebi. I pri tome razmisliti zašto mnogi proizvođači hrane za sopstvenu upotrebu i sopstvenu decu te iste kulture gaje na posebnim parcelama, “za sopstvene potrebe”, bez upotrebe hemijskih preparata.

* autor je sertifikovani terapeut Porodičnog rasporeda (Poretka Ljubavi)

Dodatni info