Da li ste čuli za - dubinsku ekologiju?

Od 1979. godine međunarodno priznata neprofitna istraživačka organizacija Context Institut istraživala je i pojašnjavala ono što uključuje ljudska održiva kultura - i kako do nje dolazimo. Intervju sa filozofom Majklom E. Cimermanom, koji se umnogome tiče očuvanja Planete, vođen je početkom devedesetih i interesantno je uporediti njegova viđenja budućih događaja sa onim što smo direktno ili indirektno iskusili u dugom periodu između...

Majkl E. Cimerman, profesor filosofije na Univerzitetu Tulejn, u Nju Orleansu, piše o tehnologiji i životnoj sredini, a autor je i knjige o delu poznatog filozofa Martina Hajdegera. U Sijetlu predaje na temu dubinske ekologije, a za ovu priliku je izneo svoje mišljenje o njoj, njenoj povezanosti sa ekofeminizmom, o misteriji postmodernizma i tome kako filozofija može promeniti svet.

Filozofija je, između ostalog, sistem razmišljanja koji upravlja delanjem. Ali u Staroj Grčkoj značila je "ljubav prema mudrosti” – i, nama treba sva mudrost koju možemo steći da se suočimo sa implikacijama globalnih klimatskih promena.

Nekoliko novih filozofija su razvijene kao odgovor na pogoršanje sredinske krize, a među najinteresantnijim je ona koju ponekad nazivaju “dubinska ekologija” - za ništa manje od potpunog preobražaja načina života na Zemlji.

Dubinska ekologija nije ostala bez kritike. A, kao iz ma kog drugog radikalnog novog načina razmišljanja, iz nje nastaje više pitanja nego što dobijamo odgovora. Ali, kako je svaka krupna promena smera u novijoj istoriji čovečanstva podržana - ili zapaljena – novom filozofijom, njena pojava je znak pun nade.

Alen Atkison: Šta je to "dubinska ekologija?"

Majkl: Dubinska ekologija je sredinski pokret koji je razvio norveški filozof Arni Naes, 1972. godine. On nije bio prvi koji je sanjao o ideji radikalne promene u ljudskoj povezanosti sa prirodom, ali je skovao izraz "dubinska ekologija" i pomogao u njenom teoretskom zasnivanju. Dubinska ekologija je "dubinska” jer postavlja dublja pitanja o poziciji čovekovog života, o tome ko smo zapravo.

Ona se zasniva na dva principa: jedan predstavlja naučni uvid u međupovezanost svih sistema života na Zemlji, zajedno sa idejom da antropocentrizam – centriranost na čoveka – predstavlja pogrešan način shvatanja stvari.

Dubinski ekolozi kažu da je ekocentrični stav bliži istini o prirodi života na Zemlji. Umesto smatranje čoveka za nešto potpuno jedinstveno ili od Boga izabrano, vide nas kao integralna nit u tkanju života. Oni veruju da je potrebno da razvijemo jedan manje dominantan i manje agresivan stav prema Zemlji ako mislimo da je očuvamo te i sami preživimo.

Druga komponenta dubinske ekologije je ono što Arni Naes naziva ljudskom potrebom za realizacijom. Umesto da se identifikujemo sa sopstvenim egom ili porodicom, učili bismo kako da se identifikujemo sa drvećem, životinjama i biljkama, čitavom ekosferom. Ovo bi uključivalo prilično radikalnu promenu svesti, ali bi naše ponašanje učinilo konzistentnijim onim što nam nauka kaže o tome šta je potrebno za blagostanje na Zemlji. Jednostavno ne bismo činili određene stvari koje razaraju planetu, isto kao što ne bismo odsekli ni sopstveni prst.

Alen: Na koji način dubinska ekologija stoji u vezi sa ekofeminizmom? Ili, jesu li u vezi?

Majkl: Mnogo je ekofeminista, poput Džoan Mejsi, koji bi sebe nazvali dubinskim ekolozima, ali ima i onih ekofeminista koji su protiv. Oni kažu da stvarni problem nije antropocentrizam već androcentrizam – usmerenost na muškarca. One kažu da je 10.000 godina patrijarhalnosti ultimativno odgovorno za razaranje biosfere i razvoj autoritarne prakse, kako socijalno tako i sredinski.

Dubinski ekolozi se slažu da je patrijarhat odgovoran za dosta nasilja nad ženama i prirodom. Ali, dok se suprotstavljaju tlačenju žena i promovišu jednake socijalne relacije, dubinski ekolozi takođe upozoravaju da oslobađanje od patrijarhata ne bi obavezno rešilo problem, jer možete zamisliti društvo sa zaista jednakim socijalnim odnosima, a gde se priroda još uvek koristi instrumentalno.

Alen: A, onda je tu i treći krupni igrač na sceni, "socijalna ekologija,"sa svojom kritikom dubinske ekologije.

Majkl: Tako je. Prema socijalnom ekologu Marej Bukčinu, dubinska ekologija ne uviđa da je problem sredinske krize direktno povezan sa autoritarnošću i hijerarhijom. Bukčin kaže da su ovo stvarni problemi, izraženi kako društveno tako i sredinski.

Alen: Znači li to da socijalni ekolozi vide beskućništvo kao uzrokovano istim mehanizmima koji uzrokuju i pustošenje prašuma?

Majkl: Kao i rasizam, seksizam, eksploatacija trećeg sveta, maltretiranje drugih marginalizovanih grupa – sve su to fenomeni iz istog spektra. Navodno ne prepoznajući društvene korene sredinske krize, dubinski ekolozi se prozivaju da su za prirodni misticizam. Socijalni ekolozi kažu da nam je potrebna promena u društvenoj strukturi i da će eliminacija autoritarnosti i hijerarhije u ljudskom društvu značiti kraj ekološke krize.
Dubinski ekolozi kažu da nema uverenosti da će se to i dogoditi. Opet, možete zamisliti slučaj gde nema društvene hijerarhije, a još uvek novo egalitarno društvo dominira prirodom na jedan isto tako loš način. Problem je što antropocentrizam može postojati u raznim oblicima.

Alen: Šta je, onda, politička agenda dubinskih ekologa, šta oni praktično žele?

Majkl: To je interesantno pitanje, jer ne mislim da iko zna šta predstavlja najbolje političko pokretanje ovakvog novog načina razmišljanja. Sigurno da su stare leve i desne ideologije prilično bankrotirale, u terminima sposobnosti da se odnose prema  ovoj problematici.

Kritikovana je činjenica da su jednom prilikom određeni dubinski ekolozi prozvani zbog vrlo drakonskih mera da sačuvaju planetu od čovekovog razaranja. Opasnost koju vide socijalni ekolozi, ali i drugi, jeste ono što može postati od ovih dubinskih ekologa – novi totalitarizam ili "eko-fašizam" – drugim rečima, neka vrsta upravljanja svetom koja bi prisilila ljude da izmene svoje društvene prakse i sasvim kontrolišu svoje ponašanje u cilju da ga održe konzistentnim zahtevima ekosfere.

Ipak, većina dubinskih ekologa govori o potrebi za decentralizacijom, o bioregionima, slomu totalitarnog impulsa industrijalizma i kraja autoritaritarnosti te razvoja jednog mnogo izdeljenijeg društva sa novim vrstama odnosa. Ovo izgleda bliže istini o dubinskoj ekologiji, i ništa od toga ne izgleda blisko mogućnosti totalitarizma.

Alen: Činjenica da predajete o dubinskoj ekologiji pokazuje da je ona ušla u “mejnstrim” akademski svet u određenoj meri. Kako to vidite?

Majkl: Da savremeni akademski svet preuzimaju oni koji su rasli u šezdesetim, a mnogi od njih su sada razvili teorijski jezik i uvid za donošenje sopstvene kritike rasizma, seksizma, industrijalizma, autoritarizma, i drugih "izama," na akademsko tržište. Koriste se delima Mišel Fukoa, Žaka Deride, Martina Hajdegera i drugih postmodernih teoretičara koji su kritikovali zapadnjačku istoriju još od vremena Platona. Ekološka noćna mora je po njima samo poslednja manifestacija posledica ovih skrivenih izleta moći.

Alen: Šta bi bila jedna kratka definicija "postmodernizma?"

Majkl: Postmodernizam je složen fenomen. To je pokret koji traži savremenu alternativu osnovnim političkim, društvenim, epistemološkim, metafizičkim, naučnim kategorijama i kategorijama orijentisanim na rod. Sada, šta je "savremenost"? Pa, rekli bismo da je to Prosvećenje i njegove posledice. To je tvrdnja univerzalne zamisli onoga što znači biti čovek, a ovaj pojam izgleda ima iste karakteristike kao obrazovani, beli Evropljani.

Tako, postmodernizam odbacuje tu zamisao. Odbacuje uverenje da postoji samo jedna vrsta racionalnosti, ona "akademski naučna". Odbacuje antropocentrizam do određene mere, ali sasvim sigurno odbacuje etnocentrizam, seksizam i patrijarhat. Odbacuje uverenje da imamo apsolutnu zasnovanost za naše naučne i političke tvrdnje.

Alen: U popularnoj kulturi, izgleda da se postmodernizam odnosi i na pluralizam i odbacivanje linearnog modela vremena i napretka.

Majkl: Tačno tako. Skoro sam čuo govor Danijel Deneta, autora Brainstorms i The Intentional Stance. On je poznati savremeni filozof, koji je rekao da neurofiziolozi uče da žive sa tom mogućnošću da ne postoji “centralna procesuirajuća jedinica” u mozgu, koja kontroliše i filtrira, već da tamo postoje i paralelne temporalne sekvence. Recimo, kada sanjate san koji se završava mešajući se sa zvukom budilnika, kako se to dešava? Moglo bi biti da zvuk budilnika okida sekvencu sna unazad, ali mi to organizujemo u svesti tako da izgleda sanjano na pravi način.

Sada mi ovo zvuči kao druga instanca u kojoj naučno otkriće ide uporedo sa promenama u političkom i socijalnom gledištu. Moguće je da mozak ima mnogo različitih centara koji međusobno reaguju - i to radi. Tako možemo zamisliti i društvo koje je slično decentralizovano. I ono isto može da funkcioniše. Ne treba da brinemo o držanju na okupu centralizovanim i opštim kontrolnim sistemom.

Druga važna postmodernistička ideja je da je savremenost organizovana totalitarnim pričama tj. "metanarativima", kao što je "trijumf proletarijata" ili "čovekovo osvajanje prirode." Ovi narativi stvaraju tvrdnju o univerzalnosti i objektivnosti, ali, zapravo, izražavaju neku vrstu ideološke i na moć orijentisane perspektive, koju bi trebalo dekonstruisati i ispitati.

Alen: Ovo sve više zvuči kao anatomija prelaska u svesnost. Znate da je ozbiljno kad je čak dospelo na univerzitet.

Majkl: Ali, mnogi od ovih ljudi sa univerziteta se još uvek nisu pomerili iznad nivoa kritike. Mnogo im je teže da formulišu određenu viziju ili kažu kako bi želeli da svet izgleda, moguće jer se boje da ne učine novu totalitarnu izjavu. Takođe, modeli uloga još uvek ne postoje u akademskom svetu. Fuko, Derida i drugi nisu rekli mnogo toga pozitivnog o budućnosti.
Ali to počinje da se menja. Centar post-modernog sveta, grupa Dejvid Rej Grifina iz Kalifornije, korak je u tom pozitivnom pravcu.

Alen: Kako ove vrste razvoja u filozofiji i druge akademske discipline filtriraju svoj izlaz ka stvarnoj društvenoj promeni?

Majkl: To je veoma dobro pitanje i moram da dam jedan nepovoljan odgovor. Mislim da je filozofija sebe učinila društveno neupotrebljivom. Nikoga nije briga šta filozofi kažu. Sad, to nije bilo istina pre Drugog svetskog rata. Djui i drugi američki pragmatisti su izvršili ogroman uticaj na američko obrazovanje i društveno razmišljanje. Ali, kod posleratnih filozofa, interes za analitičku filozofiju i epistemologiju, učinio je njihova istraživanja nebitnim za širu javnost. Oni su se mnogo manje uključivali u razmišljanja o kategorijama i kulturne pretpostavke i njihovo razmišljanje je postalo toliko usko da su jednostavno sebe same izbacili iz igre.

Alen: Ali sada vidimo filozofe dubinske ekologije i druge koji zapravo energizuju društvene pokrete, kao što je pokret zelenih Greens ili Earth First!ers.

Majkl: Upravo. Ove promene dolaze periferno. Kada je Piter Singer napisao svoju poznatu knjigu Oslobođenje životinja (Animal Liberation) sredinom sedamdesetih – usled toga što je bio filozof – oblast je nazvana “prava životinja”. To je sada preraslo u ogromnu količinu pisanja u žurnalima etike o moralnom shvatanju živih bića koja nisu čovek, što nije bilo ranije. To je bio klin koji je polomio vrata antropocentrizma. Feminizam i pokreti za građanska prava su takođe otvorili vrata, jer su objavili da su naši etički sistemi i naše pretpostavke sopstvu bili odveć uski i postojala je potreba da se prošire. Sada je dubinska ekologija u mogućnosti da direktnije napadne antropocentrizam.

Alen: Kritika koju često čujem da se upućuje dubinskim ekolozima jeste da oni žele da se vrate načinu života koji je sasvim u vezi sa ritmovima Zemlje, ali mi smo te ritmove toliko poremetili da čak ne možemo ni da razmatramo da im se vratimo nazad. Povratak u pre-tehnološku državu bilo bi zapravo osuda Planete na propast, gde ono što sada znamo je više u vezi sa pokušajima da se popravi šteta. Koji bi bio odgovor dubinskog ekologa?

Majkl: Mislim da su dubinski ekolozi pomešanih emocija povodom toga, ali bih se složio sa kritikom. Recimo, ako zaustavimo razvoj na sadašnjem nivou, to bi bila katastrofa, zbog toga što su naši metodi proizvodnje toliko neefikasni i destruktivni da smo, ako ovako nastavimo, u pravoj nevolji.

Neki dubinski ekolozi kažu da bi bilo najbolje ukoliko bi industrijski svet kolabirao, uprkos svoj ljudskoj patnji koja bi nastala. Ako do toga ikada dođe, neki su rekli, nikada ne bismo ponovo oživeli industrijalizaciju jer sirovi materijali nisu više lako dostupni. Ja se nadam da se to neće dogoditi, a, ipak, to se može dogoditi.

Sad, socijalni ekolozi kažu da dubinski ekolozi koketiraju sa fašizmom kada govore o povratku na jedan "organski" društveni sistem koji je "u skladu sa prirodom." Oni primećuju da se reakcionarni mislioci često suprotstavljaju navodnom "prirodnom" načinu života – što po njima znači društveni Darvinizam i autoritarni društveni sistemi - sa "modernizmom," što u političkom smislu znači progresivne društvene pokrete kao što su liberalizam i marksizam.
Ali, dubinski ekolozi prepoznaju tu opasnost. Oni ne zahtevaju povratak na kolektivnu autoritarnost, već su za evoluciju oblika svesti koji se ne daje ničemu autoritarnom.

Tako da smatram da jedina stvar koju možemo da učinimo jeste da idemo napred.  I potrebno je da razvijemo efikasnost i metode proizvodnje tako da smo u mogućnosti da ublažimo pritisak na životnu sredinu. Potrebno je, takođe, da razvijemo uvećanje bogatstva u zemljama sa visokom naseljenošću pa bi im se smanjila i brojnost populacije. Postoji potreba za novom tehnologijom. Pitanje je, može li ona biti napravljena uz uvećanu svest svih nas o tome da zaista povređujemo Planetu.

Alen: I, hoće li se vremenom razviti?

Majkl: Pa, na vreme za šta? Možda ne da spase, recimo, američku prevlast kao industrijske sile. Mnogo strašnih stvari se mogu desiti u narednih 20 godina uz ogromne političke ispade. 90-te će biti prilično čudne, usled milenijumskog razmišljanja kako se 2000.-ta približava. Neki će postati uplašeni time što će ekonomski, politički i prirodni događaji postajati problematičniji. Biće i mnogo masovnih pokreta, od kojih neki nazadni i reakcionarni. Ali, može biti da će ovi predstavljati poslednji dašak starog načina. Tako mnogi vide i Regana, kao stav jedne ideologije na zalasku.

Alen: Hoće li nova ideologija postati nova dubinska ideologija?

Majkl: Ko zna? Dubinska ekologija tvrdi da nam je potrebno šire poistovećivanje sa prirodom. Sad, zašto bismo se uopšte nadali takvoj promeni? Nadajući joj se, znači verovati u mogućnost evolucije čoveka, i to je, mislim, gde dubinska ekologija stupa u vezu sa Prosvećenošću i društvenom ekologijom.

Za sve njene probleme, postojala je oslobađajuća dimenzija Prosvećenosti koja je deo američkog iskustva i smatram da američki sredinisti treba da se drže toga. Ne treba da odbacujemo nauku i Prosvećenost i američke političke vrednosti, već da razumemo dublje korene ovih vrednosti. Ideal slobode je radikalno važna ideja ljudske istorije. Ideja da svaka osoba zaslužuje poštovanje, pravi tretman, obzir, da nema ropstva, iskorišćavanja – ovo su neverovatno nove ideje u ljudskoj istoriji. One moraju da budu sačuvane ako ćemo da činimo dalje korake. Ne možemo srećno očekivati da se ophodimo prema prirodi na pravi način ako se ni prema drugim ljudskim bićima ne odnosimo na pravi način.

Moramo zaokružiti posao ljudskog oslobođenja – i tu je društvena ekologija u pravu. Ne možete voditi brigu o životnoj sredini dok su ljudi u Sudanu ili Nikaragvi odečeni imperijalističkom praksom, sa istoka ili zapada. Sve je povezano. Dubinska ekologija nije artikulisala ovaj pogled baš najbolje usled straha da će pasti nazad u antropocentrizam.

Ali ljudskost je takođe deo prirode i razvoj naše svesti i ljudske slobode je važan korak u završetku sredinske krize. Rekao bih da je dubinska ekologija deo velikog pokreta oslobođenja koji je kulminirao u Prosvećenost, a sada pokušava da se izdigne iznad njegovih ograničenja.
Ne radi se samo o oslobađanju belih ljudi od kontrole kralja i ne radi se samo o oslobađanju žena ili ljudi tamne puti. Reč je o oslobađanju svih bića od bespotrebne kontrole i iskorišćavanja.

Alen: Tu su i izvesne psihoterapeutske škole koje u suštini govore o tome da najpre treba da volimo sebe same. Morate da izgradite individualno samopouzdanje pre no što povedete računa o odnosima sa drugima.

Majkl: To je važno mesto, jer ljudi imaju tendenciju da zaboravljaju da smo mi – naša tela – priroda. Način na koji sebe kontrolišemo i potiskujemo sopstvena tela i osećanja se odslikava, mislim, u našem ophođenju prema životu uopšte. Izjave od nekih pristalica Earth First!ers bi vam stvorili utisak da je čitavoj vrsti odzvonilo, ali opet, mislim da je ovo manjinska dimenzija.
Vorvik Foks, teoretičar dubinske ekologije iz Australije, kaže da moramo da razlikujemo mizantropiju – mržnju prema čovečanstvu – od toga da smo anti-antropocentrični. Postoji razlika između izjavljivanja da želimo da se rešimo svih ljudskih bića i toga da ljudska bića nisu najvažnija vrsta na planeti.

Alen: Moj je osećaj da ovi sredinski pogledi sede u istom čamcu, a, pritom se samo raspravljaju ko će na kojoj strani da sedi.

Majkl: Naša paranoja i taj naš "Ja sam u pravu, a ti grešiš” mentalitet odslikavaju se u argumentima koje čujete kod dubinskih ekologa i društvenih ekologa i ekofeminista i šta god. Mi se još uvek nismo stvarno promenili. Želeli bismo da jesmo, ali naše ponašanje pokazuje da nismo. Mi smo u potrazi za alternativnim načinom vođenja razgovora.
Predstoji nam dug put, ali ja ne očajavam zbog toga. Jednog dana sam pogledao TV program o paljenju Amazonskih prašuma, i grozno sam se osećao. Postao sam uplašen i osetio sam ogromnu tugu, osećaj nepopravljivog gubitka. Mislio sam, isto ovo sigurno oseća i dete čija je kuća uništena. Planeta na kojoj smo odrasli se menja. To je stvaran gubitak za nas i druge vrste koje se istrebljuju. Pa ipak, ko zna šta ovo znači? 95% vrsta koje su ikada živele su istrebljene. Zašto? Evolucija nije sentimentalna – ona čini to što čini.

Želeo bih da sprečim spaljivanje prašuma odmah, ali to se neće desiti. Nešto će biti sačuvano, ali, znate, sečemo šumu koja se prostirala od Njujorka do isisipi Reke i od Gulf obale ka Kanadi pre samo jedan vek ili dva. Ne nedostaje nam jer je nikada nismo videli.  Mi vidimo Brazilijansku prašumu i nedostaje nam. A to nam je pretnja – toliko je sopstvenog interesa u našoj brizi o tome.

Sve više nastojim da prepoznam žal koji imam i kažem "Ne znam šta ova sredinska kriza zapravo znači. Ne mogu da je kontrolišem, niti da je sprečim, ne znam kuda vodi”. Istovremeno, dajem sve od sebe da razvijem svesnost, ekonomske i političke svesti, nove stavove, i tako dalje, što može doprineti očuvanju biosfere. I to je najviše čemu mogu da se nadam.

Ja sam neko koga biste nazvali budističkim romano-katolikom, i čujem kako sveštenik govori o potrebi isceljenja naših odnosa prema Zemlji. Ideja ličnog spasenja – da ja mogu biti spašen, ali ostatak ljudske vrste ne – više mi nije shvatljiva. Tako da se takođe nadam da će, kako se kriza produbljuje, doći do alternativne judeo-hrišćanske teologije koja je dostupna svima, one koja poziva na potvrdu života, brigu o Planeti i negovanje sestrinstva i bratstva prema svim drugim živim bićima.

Dodatni info