Lakše je rušiti nego graditi. Lakše je zamerati nego odobravati. Lakše je kritikovati nego voleti. Lakše je govoriti nego delovati. Ali, to što je nešto lakše nije presudni razlog da to i činimo. Ovaj naš svet i jeste takav kakav je baš zato što najčešće radimo ono što je lakše, a ne ono što je bolje.

Bez ulaganja svesnog napora, po zakonima stvarnosti, sve stvari mogu da idu samo nizbrdo, i u nama i oko nas.

Potrebne su godine nastojanja, truda i brige da bi se izgradio i uredio dom. Dovoljno je nekoliko minuta da sa on zapali ili sruši. Potrebne su decenije da se izgradi skladan i konstruktivan odnos među prijateljima, u porodici, zajednici ili državi. Dovoljno je nekoliko nepromišljenih postupaka, odluka i poteza da se sve to za kratko vreme trajno pokvari. A kako se to odigrava, već smo videli mnogo, mnogo puta.

Povlađivanje slabostima naše prirode nije put napretka. Svesni i postojani napor da u svakoj pojedinačnoj situaciji mislimo malo bolje, govorimo malo bolje i činimo malo bolje nego što smo dosad činili jedino je što nam na duge staze može doneti čistu savest, trajnu radost i nepomućeni mir.

U ovom svetu nije moguće stajati u mestu. Ako ne napredujemo, onda neminovno počinjemo da se krećemo unazad.

Zato potražimo entuzijazam, volju i snagu da neprekidno idemo putem napretka tamo gde tih stvari jedino ima u izobilju - duboko u sebi samima.

U prostoru tišine i spokoja našeg unutrašnjeg bića leži rezervoar neukrotive i neiscrpne energije i snage. Potrebno je samo da zaronimo u more unutrašnjeg mira i ostanemo tu neko vreme. Kad ponovo izronimo, bićemo obnovljeni i okrepljeni novom energijom, novom snagom, novom svetlošću i novom svešću.