Misao dana

  • Hteli mi to ili ne, ono što nam se u ocu ili majci najmanje sviđa - boravi u nama. I što se više trudili da te nemile osobine i obrasce ponašanja potisnemo i odbacimo oni sve više i snažnije izbijaju na površinu u nama samima.…

    Opširnije...

Kuda idemo?


  • Ko je odgovoran za glad, zagađenje, nasilje i ratove i sve nevolje u svetu? Predsednici i vlade velikih i malih država, političari, crkve, tajne organizacije, sekte? Ne. Svako od nas je lično odgovoran.

    Opširnije...

Izvori vesti

Zdravije - Novo
Naslovna Živeti zdravije Saveti za lični razvoj U potrazi za unutrašnjim vodičem

U potrazi za unutrašnjim vodičem

(9 glasova, ocena 5.00 od 5)
Autor: Gordana Medić-Simić*   
subota, 01 mart 2014 02:00

RadostPostignuca


Činjenica je da ne postoji čovek bez svog unutrašnjeg vodiča. Loša je vest da ga većina ljudi uopšte nije svesna, već uvek ostaje na površini i ne preispituje svoje izbore. Ponavlja ih zatim pa ukoliko su loši, lamentira nad sudbinom koju je sam, potpuno nesvesno, izabrao. Dobra vest je da se vodič može upoznati i - pripitomiti... 

Dok sam studirala filozofiju, naišla sam na tekst Tomasa Nejgela “Kako je to biti slepi miš?“. Osnovna teza jeste da postoji najličniji doživljaj koji ne može biti shvaćen putem naučnih metoda. Reč je o pitanjima svesti, o tome kako sam sebe doživljavaš i o specifičnosti toga kako, kroz to - gledaš na svet. Ne možeš ni da zamisliš kako je biti slepi miš. Ali, uvek možeš znati kako je to biti – ti.

Čistu misao sledi - radost

Svest je uvek svest nekog specifičnog bića. Mene, tebe. To dosta govori u prilog tezi da svest ne može da postoji bez komunikacije. Prvenstveno, sa samom sobom. A potom – i sa drugima. U tom smislu, svest nikada nije „usamljena“.
U svakodnevnom životu, onom što nas sve najviše zanima, to izgleda ovako: mi sami neprestano komuniciramo sa sobom. Naše misli su te koje nam govore ko smo, kuda idemo, kako bi trebalo da tumačimo sirovo iskustvo u koje smo svakodnevno uronjeni Npr. dešava nam se da svaki semafor na koji naiđemo prelazi u crveno, a sebi kažemo: danas nije moj dan, opet kasnim, šef će biti ljut... i mi se nađemo u stanju stresa.
Misli nisu usamljene. Prirodni pratilac misli su - osećanja. Kako bi to rekao Buda: „Mi smo ono što mislimo, pošto smo postali ono što smo mislili. Kao što točak sledi osovinu kola, tako i žalost sledi tužne misli. A radost sledi čistu misao, kao senka, verno prateći čoveka“.
Misli su moćne, one nas definišu i određuju naš odnos prema stvarnosti. Zapravo, njima imenujemo stvarnost. Lepo kaže filozof Vitgenštajn: „Granice mog jezika su granice mog sveta“. Zato je prilično teško zamisliti da jesi slepi miš i da na stvarnost gledaš njegovim očima. Pardon - njegovim sonarom.

Čarolija derviške frule

Ponovo smo na terenu komunikcije – sa samim sobom. To je onaj oblik neizgovorenog mišljenja koji sami sebi neprestano upućujemo. Naše misli nikada ne miruju, ni kada su nam tela mirna. One nas mogu podržati ili upropastiti. Baš kao u pesmi Branka Miljkovića „Ubi me prejaka reč“, samo što je to uvek moja reč. Ili sam je usvojila baš kao da je moja. Jer - kako mislimo bitno utiče na kvalitet našeg života.

U knjizi „Čarolija derviške frule“ Abdulaha Dornbraha, koja predstavlja priču o inicijaciji u osmanskoj tradiciji, očajan čovek traži duševnu sreću i ne pronalazi je. Dobija različite odgovore od čuvenih mudraca Starog sveta: Konfučija, Bude, Isusa, i Zaratustre ali i dalje ne zna kojim putem da krene.
Sve dok mu neko ne postavi pitanje: „Reci mi ko ti nanosi patnju? Odakle potiču tvoji ožiljci i ko te ranjava?“ Čovek naprosto ne može da pojmi kako je on taj koji sam sebe dovodi u stanje očaja.

Zato mu učitelj govori dalje da neće ozdraviti sve dok celo njegovo telo ne bude prožeto pažnjom. „Imaj poverenja... Ono će potpomagati tvoju pažnju. Budi budan, imaj poverenja u vođstvo u tebi“.

Da naučimo prvo da čujemo - sebe

Ovo unutrašnje vođstvo prilično je zapostavljeno u našem pogledu na svet. Sve oči su uglavnom uprte u spoljašnje vođe, spasioce i mesije koji su neretko mase ljudi, nagomilane od pojedinaca odustalih od svoje slobode, vodili pravo u pakao..

Sloboda u izboru – to je ideal unutrašnjeg vođstva, te mudrosti autentičnog pojedinačnog glasa koji može delovati isceljujuće na čoveka. Logoterapija ( lečenje smislom) Viktora Frankla svedoči o tome: život, naš život, ima upravo onakav smisao kakav mi odaberemo za sebe.
Zbog toga je potrebno je da naučimo prvo sami sebe da čujemo. Jer, mi to upravo retko kada činimo. Kao što ne čujemo šum vlastitog krvotoka niti ostale zvukove na koje smo navikli, tako ne čujemo ni poruke koje sami sebi šaljemo...

Da bismo to postigli, potrebno je da uvežbamo pažnju. Da podelimo „sebe“ na onoga koji šalje poruku i onoga koji sluša. Nije potrebno da posedujemo imaginaciju i zamišljamo kako je to biti slepi miš. Potrebno je samo da prekinemo ponašanje po automatizmu i da tamo gde smo do pre maločas bespogovorno i besvesno slušali „sebe“, sada umetnemo zrno pažnje kako bismo čuli šta mi to tačno samom sebi govorimo.

Kada osvestimo ovaj segment našeg misaonog ponašanja, moglo bi se dogoditi da shvatimo kako često sebi upućujemo poruke koje ne sadrže podršku, veru, nadu i ljubav... Često su to poruke neverovanja u sopstvene potencijale, ili verovanje u nedostatak „sreće“, ili ubeđenje da su „drugi bolji“ ili da nešto ne zaslužujemo...

Naravno, da bismo došli do ovih bazičnih uverenja kojima je protkana naša svakodnevica, potrebno je dugo i pažljivo „pratiti sebe“ slušanjem. Bilo bi dobro da nam u tome neko pomogne – „da posedujemo još jedan par ušiju“ - kako bismo bolje slušali sebe.
Postepeno se, iz različitih životnih situacija, teške presude samom sebi pomole kao nekakvni misaoni obrasci. To su misaone „navike“ koje su na delu kada god o nečemu odlučujemo, kad god se pripremamo za nekakvu akciju – bilo da je u pitanju pronalaženje posla, partnera ili odnosi unutar porodice.
Kada jednom prepoznamo ove obrasce, možemo biti sigurni da smo pronašli sopstveno unutrašnje vođstvo.

Frankl piše u „Nečujnom vapaju za smislom“

„ Nikada ne smemo da zaboravimo da smisao u životu možemo naći i kad se nađemo oči u oči sa beznadnežnom situacijom, kao njene bespomoćne žrtve, kada se suočimo sa sudbinom koja ne može da se promeni. U takvom je trenutku jedino važno da se osvedoćimo o jedinstvenim ljudskim mogućnostima u njihovom najboljem svetlu, što znači da tragediju preokrenemo u lični trijumf, da nesreću pretvorimo u veliko ljudsko dostignuće...“

Različiti pogledi, kroz isti rešetkasti prozor

Postoji ona priča kako su dva zatvorenika gledala kroz jedan te isti rešetkasti prozor – jedan je video blato, drugi - zvezde.

* autor je profesor filozofije i lajf kouč

Dodatni info



Ostali članci u rubrici:

Poslednje ažurirano ponedeljak, 03 mart 2014 15:43
 

Dodaj komentar

Poštovani ljubitelji zdravijeg, ali i svi drugi koji ste kročili u svet Zdravijeg..., SVI VAŠI KOMENTARI biće dragoceni za nas, pa čak i kada u njima bude onih poruka koje nećemo moći da objavimo na sajtu... - A to su poruke koje su uvredljive na bilo koji od uobičajeno nekonvencionalnih načina... - Potom, u komentarima neće biti mesta za pretnje, vulgarnosti bilo kog tipa, klevete i slično. - Nećemo objavljivati ni komentare koji predstavljaju otvoreno ili skriveno (samo)reklamerstvo. - Iz komentara ćemo odstranjivati lične podatke (brojeve telefona, e-mail, kućne adrese itd.). - Molimo da u komentarima upotrebljavate neki od sledećih južnoslovenskih jezika: srpski, hrvatski, bosanski ili crnogorski. - Zadržavamo pravo da ne obrazlažemo razloge za neobjavljivanje poruka (komentara).


Sigurnosni kod
Osveži

Share/Save/Bookmark