Da li ste čuli za Monikin salaš?

Goran Kojić: Kada ste i zašto počeli da pokazujete više interesovanja za svet životinja? Otkud taj motiv? Da li ste sebe u mladosti videli u ovakvoj ulozi?

Monika Šoh Brukner: Od kad znam za sebe uvek sam živela sa životinjama. Za razliku od druge dece koja su se igrala igračkama ja sam se družila sa životinjama i sa njima odrastala. Tako da je u meni odmalena nastala ljubav prema prirodi i životinjama.

G. K: Osnivač ste Društva za zaštitu životinja i prirode „Đurđevo“. Kada Vam se iskristalisala ideja oko osnivanja ovog Društva? Koji su njegovi glavni ciljevi?

M. B: Društvo za zaštitu životinja i prirode Đurđevo osnovano je 1989 godine. Nikad nije bila ideja da se pravi nešto ovako, već je to samo od sebe došlo. Moglo bi se reći  “više silom nego milom“.
Ciljevi Društva za zaštitu životinja i prirode „Đurđevo“ su:

- Zaštita svih vrsta životinja od nevolje, bola i patnje,
- Pokazati ljudima prava životinja,
- Pokazati ljudima pravo ponašanje prema životinjama,
- Širenje  ideje o poštovanju života na planeti Zemlji kroz poštovanje životinja i prirode,
- Informisanje i edukacija o pozitivnim aspektima brige za živi svet,
- Podrška pojedincima, udruženjima i azilima, bez obzira na mesto rada,
- Borba za dostojanstveni status životinja u zoo vrtovima, odnosno pretvaranje statusa „eksponata“ u status živog bića sa svim njegovim pravima,
- Borba protiv iskorišćavanja životinja u cirkuskim predstavama,
- Borba protiv vršenja eksperimenata na životinjama, naročito u osnovnim i srednjim školama i na fakultetima,
- Poboljšanje uslova života radnih životinja,
- Borba protiv industrije krzna i kože,
- Borba protiv fabrika životinja,
- Obavezna kastracija/sterilizacija jedinki koje mogu da izazovu prenaseljenost (pasa i mačaka lutalica),
- Obavezna vakcinacija protiv besnila i drugih bolesti,
...itd.

G. K: Vi ste u Srbiji jedna od retkih dama koje su svoj život posvetile brizi o životinjama. Da li se ponekad osećate usamljeno, s obzirom na ogromne probleme koje proizilaze iz nebrige ljudi o životinjama,onima koji spadaju u grupu kućnih ljubimaca pre svega.

M. B: Svaki čovek se ponekad oseća usamljeno, pogotovo u nekim određenim situacijama. Osećam se očajno zbog ogromnog broja ljudi koji stvaraju probleme, ali isto tako ima i puno dobrih ljudi koji vole životinje, koji mi u stvari daju neku dodatnu energiju da nastavim borbu za ta divna stvorenja - Životinje.

G. K: Osnovali ste utočište za životinje, koje je u javnosti poznato pod imenom „Monikin salaš“. Da li želite da pomenete domaće institucije i pojedince koji su najviše pomogli da Monikin salaš bude to što jeste, prepoznatljiv po brizi o životinjama?

M. B: Prvih 6 godina porodica Brukner je sama finansirala društvo. Polako, kako se društvo razvijalo,dolazile su i male donacije od porodičnih prijatelja. Kako se krug prijatelja koji nam pomažu svojim donacijama širio, preporučili su nas fondaciji koju je osnovala jedna starija žena, koja je bila oduševljena našim trudom, radom i zalaganjem. Nažalost, ta žena je preminula, a novi sloj koji je preuzeo njeno mesto hteo je da ukine našu saradnju. Naše društvo je tada zapalo u veliku krizu, izgledalo je beznadežno. Međutim, tada je došla porodica Forster i stala u našu odbranu. Nisu dozvolili da Društvo nestane. Fondacija je nastavila sa donacijama, koje sada iznose oko 15% od ukupnih donacija, na čemu smo im veoma zahvalni. Ostatak sredstava dolazi od privatnih donacija. Tokom godina se stvorio krug ljudi (prijatelji, komšije, ljubitelji životinja) koji nam pomažu svojim redovnim donacijama na kojima smo im veoma zahvalni. To je krug ljudi koji nisu članovi našeg društva, ali nas poznaju, podržavaju i veruju u naš rad. Oni 4 puta godišnje dobijaju pismeni  izveštaj o našem radu. Saradnja sa njima je veoma prijatna.
Mi jedanput godišnje na različitim mestima u Švajcarsko prezentujemo izveštaje o našem radu. Prikazujemo filmove, radove na projektima, rad sa životinjama itd. Sve finansije koje pristižu u naše društvo dolaze iz Švajcarske.
Zbog toga je osnovano Društvo za zaštitu životinja u Švajcarskoj (Društvo za zaštitu životinja i prirode Đurđevo-Švajcarske iz Brittnau), čija je osnovna funkcija finansijska pomoć isključivo našem Društvu. Oni su tu da finansije stvore i da ih kontrolišu. Tako da, kada su finansije u pitanju, naše Društvo prolazi kroz tri vrste kontrole. Kontroliše nas fondacija, kontroliše nas Društvo iz Švajcarske i država Švajcarska.
U Srbiji imamo dobru saradnju sa Opštinama i Ministarstvima koji su zainteresovani za rešavanje ovih problema.

G. K: Organizator ste i jedne divne manifestacije koja propagira ishranu bez mesa, a koja se održava na Vašem salašu na svetski dan zdrave hrane, 5. septembra? Kako ste došli na tu ideju, da li ste zadovoljni onim što je ta manifestacija dosad uradila, kojim putem dalje?

M. B: Već dve godine zaredom organizujemo ovu manifestaciju i može se slobodno reći da ona postaje tradicija na našem salašu. Tako da i ove godine 11. 9. 2010. god. sa početkom u 11 časova počinje manifestacija „Dana zdrave hrane“ i iskoristila bih ovu priliku da pozovem sve zainteresovane da nam se pridruže, jer kod nas su dobrodošli svi koji vole prirodu i životinje. Na ideju za ovi manifestaciju sam došla zbog potrebe da širim tu ideju a i zbog puno ljudi koji se dvoume da pređu na zdrav način ishrane, pa su uz našu malu pomoć postali vegetarijanci. Drago mi je da ljudi hoće da učestvuju i želja mi je da još više širim ovu ideju ne samo za mene nego i za sve druge ljude, a ponajviše to je dobra stvar za prirodu i za životinje.

G. K: Da li sarađujete sa sličnim Udruženjima iz okruženja i inostranstva? Koja su to?

M. B: Sarađujemo sa dosta društava u Švajcarskoj, društava protiv eksperimenata, protiv fabrika životinja, vegetarijanskih društava itd.

G. K: Srbija i u pogledu odnosa prema životinjama pomalo kaska za savremenim tokovima u svetu. Kako se Vama čini sadšnji trenutak, kakav je trend u svetu, a kakav kod nas?

M. B: Ako pogledamo u prošlost, od pre 25 godina kada sam došla u Srbiju do danas vidljiv je veliki pomak i veliki trud prema dobrobiti životinja, ali ima još jako puno da se radi. Najveći broj životinja je još uvek jako ugrožen i ne žive u dobrim uslovima, ali ima tu još jako puno da se radi. Uz novi Zakon o dobrobiti životinja vidi se da ima jako velikog truda i pomaka, a pojedini ljudi već drugačije gledaju na životinje. U svetu i nekim delovima Evrope stanje zaštite životinja puno više je napredovalo, tako da bi bilo pametno da ih kao primer kopiramo.

G. K: Da li ste pre nego što ste postali supruga pokojnog akademika Bogdana Bruknera, našeg uvaženog arheologa, znali nešto više o Srbiji i njenoj kulturi?

M. B: Kao dete sam bila 2 puta na Jadranskom moru pa sam preko istorije i arheologije saznala deo istorije tadašnje Jugoslavije, ali tada nisam znala ni reč srpskog jezika.

G. K: Da li ste optimista u pogledu razvoja svesti ljudi kada je reč o brizi o životinjama?

M. B: Jesam optimista, ali sam i jako tužna kada vidim da puno ljudi nema osećanja prema životinjama i uopšte da ima puno zlostavljanja životinja.

Više o gđi Šoh Brukner

Iako je gđa Monika, zahvaljujući svom dobrotvornom radu prilično poznata, malo ko zna da su preci Monike Brukner, rođene Šoh, imali hotele i banje, da je Monika rođena i odrasla u svili i kadifi imućne i otmene porodice. Njen otac Johanes, lekar, bio je specijalista psihijatrije i jedan od vodećih direktora i istraživača farmaceutske industrije Sandoz. On je uveo modu držanja reptila u kući, pa se Monika seća da su u svom domu imali krokodile, guštere, iguane, zmije... Monikina majka je rodila i brinula o četvoro dece podižući ih u slobodoumnom duhu.
Nakon završenih studija antropologije, Monika Šoh odlazi u Južnu Afriku. Gospođica Šoh je mogla sve što je poželela. Učinilo joj se izazovno da stane na modnu pistu. Završila je manekensku školu i sa uzbuđenjem nosila modele čuveih kreatora.
Posao ju je odveo na svetski simpozijum u Grčku, gde je srela svog budućeg supruga, g. Bogdana Bruknera, našeg poznatog arheologa i člana akademije nauka. Nakon venčanja, odlučili su da žive u Srbiji. Monika je sa sobom povela jednog konja, dva ponija, koze i mačke, tri zeca, pse... Tako da nipošto nisu mogli živeti u novosadskom stanu prof.Bruknera, pa su kupili salaš u Đurđevu, nedaleko od Novog Sada. Sve do smrti, 2006. godine, suprug je svesrdno pomago Moniki u njenom plemenitom poslu, koji sada vodi sama.
Na salaš u Đurđevu danas dolaze volonteri iz Finske, Francuske, Švajarske da nauče kako da brinu o životinjama. “Još da naučimo kako jedni drugima da pomažemo“, rekla nam je gđa Šoh Brukner. “Ako bi jedan čovek pomogao drugom, ne prekidajući taj niz, milosrđe bi se otisnulo i stiglo bi do najudaljenijeg kutka na svetu.”

Dodatni info