Dipl. ing Desimir D. Ivanović je trener za ljudske resurse i učitelj kliringa. Već dugo je na sceni koja se naziva i alternativom. Iako je sertifikovani psihoterapeut, kojeg priznaju i zvanični psihoterapeutski krugovi, on je, pre svega zbog bavljenja holističkim rebirtingom, i alternativac... Goran Kojić: Šta mislite o aktuelnom trenutku tzv. alternative u Srbiji?

Desimir Ivanović: Ja sam od 1990. do kraja 2004. godine uglavnom boravio i radio van tadašnje Jugoslavije, za šta mi je bila potrebna boravišna viza. Tip vize koju sam ja imao je ona koja se daje vrhunskim stručnjacima, umetnicima i sportistima. Ja sam bio svrstan u kategoriju vrhunskih stručnjaka, a za oblast rada je stajalo “psihoterapeut – specijalista”. Naravno, takvu etiketu nisam mogao sam sebi da dam, već su me tako krstile administracije zapadnih zemalja u saradnji sa njihovim institucijama i kolegama sa kojima sam u tom periodu radio i sarađivao. Takođe, od 1996. do 1999. godine, kao predstavnik Evropske kliring asocijacije, gde sam se dugo nalazio u poziciji  potpredsednika, bio sam član Organizacionog komiteta i član Komisije za standarde treninga pri Evropskoj asocijaciji za psihoterapiju.

Ne kitim se titulom psihoterapeuta

Moja knjiga “Da li sam ja normalan?” je dobro primljena od stručne javnosti ovde u Srbiji. Na kraju, “Dijada” Agencija za lični razvoj, komunikaciju i savetovanje je zvanično osnovana 1993, dakle pre nego što je osnovano Udruženje psihoterapeutskih asocijacija Srbije, te bi po važećoj proceduri Evropske asocijacije za psihoterapiju “Dijada” bila uključena po tzv. grandparenting principu. U Školi kliringa ja imam profesionalni status samostalnog praktičara i trenera kliringa, i često su u mojim grupama na Zapadu više od polovinu učesnika sačinjavali profesionalni psihoterapeti. Veliki broj mojih klijenata je bio u takvoj poziciji da sam u radu sa njima primenjivao kliring kao psihoterapijski metod.
Ipak i pored svega gore navedenog, ja ne predstavljam sebe kao psihoterapeuta, već kao trenera za ljudske resurse.

G. K: Kakva bi bila razlika između psihoterapije i onoga što Vi nazivate treningom sposobnosti, ili sticanje životnih i poslovnih veština?

D. I: O tome bi se moglo dosta govoriti, pogotovu što u mom radu koristim jedan te isti metod: kliring, no jedna od razlika je u samim klijentima, odnosno u njihovim potrebama za jedan ili drugi tip usluge. Ja preferiram da radim sa klijentima koji su zaposleni, koji imaju porodice, koji su uspešni na poslu, a koji jednostavno žele i potencijalno mogu da postignu više u svom životu. Da budem jasniji, ja bih psihoterapiju uporedio sa ortopedijom, dok bi trening sposobnosti nalikovao fitnes centru.
Može da vam se učini da ne odgovaram na vaše pitanje, ali zapravo to činim. Hoću da vam svojim primerom pokažem koliko je složen i dugačak taj proces kristalizacije profesionalnog identiteta u pomagačkim profesijama. Druga stvar koju želim da kažem je da Srbija onakva kakvu sam je ostavio devedesete nije bila ona ista kakvu sam zatekao 2005. Rekao bih da je do 1990. u ovoj oblasti bilo više humanizma, iskrenosti, istraživanja i pionirskog entuzijazma, dok danas često u prvi plan izbijaju komercijalni aspekti. Ekonomska, politička i društvena klima je sada bitno drugačija, što se odrazilo na sve sfere našeg života uključujući i alternativu. Ipak,  nesumnjiv je porast i razvoj u ovoj širokoj oblasti, nove metode i pristupi se stalno umnožavaju i mislim da će se taj trend nastaviti.      

Teškoće ne treba da nas demorališu

G. K: Srbija ima pravilnik o primeni alternativnih i tradicionalnih metoda na kojem joj mogu pozavideti čak i mnogo razvijenije zemlje, pa ipak, on nije uravnotežen prema svim akterima alternative, te zabranjuje onima koji nisu zdravstveni radnici da se bave lečenjem dozvoljenim metodama. Šta mislite o tome?

D. I: Sa jedne strane to možemo posmatrati kao borbu za zadržavanje monopola u nekoj oblasti. Mislim da u izvesnoj meri sve struke to vole da rade. Na drugoj strani, ljudi koji su izabrali da se bave nekom pionirskom delatnošću treba da unapred računaju na izvesne otpore i teškoće, kao i kako da se sa time suoče i izlaze na kraj, umesto da se demorališu i  odustanu. Takođe, generalno gledano, svi ljudi imaju pravo na kreativnost i stvaranje novih proizvoda u svim oblastima, kao što su i mogućnosti vanškolskog obrazovanja danas znatno veće nego ikada ranije.    
Kada je u pitanju psihoterapija, u Francuskoj na primer, to je rešeno preko pitanja članstva u Sindikatu psihoterapeuta. Da biste mogli da se učlanite, morate da ispunite određene uslove: 1). Da ste završili neku psihoterapeutsku obuku u trajanju od najmanje tri godine, recimo: Školu kliringa. 2) Da ste završili jednogodišnju školu psihopatologije, i 3). Da imate pismene potvrde od najmanje dvoje stručnjaka iz psihoterapije da će biti vaši supervizori.
Dakle, iako se radi o novim disciplinama gde često standardi još nisu do kraja iskristalisani, mislim da je postojanje nekog sistema procenjivanja i akreditacije neophodno. U isto vreme, mislim da je nužno da se samo tržište sve više edukuje i da se smanji mogućnost zloupotrebe onih ljudi koji se nalaze u stanju očaja i koji su često u situaciji da se hvataju za poslednju slamku.

G. K: Da li tradicionalnoj i alternativnoj medicini po Vašem mišljenju treba pružiti još veću šansu nego što je to sada slučaj u svetu a i kod nas?

D. I: Svakako. U drugoj polovini 80-tih u ondašnjoj Jugoslaviji, prvo u Zagrebu a zatim u Sarajevu održani su prvi domaći skupovi o graničnim područjima nauke, na kojima sam i sam tada aktivno učestvovao. Mislim da je to bio dobar pravac, no nažalost kasnije se nije nastavilo zbog poznatih okolnosti. Koliko vidim dosta zdravih impulsa sada dolazi iz Rusije. U Parizu se svake godine održava “Zen salon” i “Festival nežne medicine”, na kojima sam takođe više puta i sam učestvovao.

Podići nivo sopstvenih sposobnosti

G. K: Jedan ste od najcenjenijih učitelja kliringa u Evropi. Da li biste ukratko, onima koji ne znaju šta je to, objasnili o kakvoj je metodi reč?

D.I: Pa, ukratko, to je metod rada na mentalnom i emocionalnom planu, zasnovan na komunikaciji i međusobnom dijalogu, koji se odvija između školovanog praktičara i zainteresovanog klijenta, na nivou svesnih individua, u ravnopravnom, sigurnom i etičkom odnosu. Pomaže ljudima da meliorišu i prodube svoje odnose sa drugima, posebno sa važnim osobama iz porodice ili radnog okruženja, zatim da podignu nivo sopstvene svesnosti i odgovornosti za sebe i svoj život, kao i da se rasterete od unutrašnjih problema i ličnih drama, te budu u stanju da potpunije koriste svoje unutrašnje potencijale i  talente.
Najviše se koristi u oblasti ličnog razvoja i psihoterapije, kao i u menadžmentu: koučing i profesionalni trening zaposlenih.

G. K: U poslednje vreme je dosta učestala pojava lajf kouča u našoj zemlji. Šta mislite o ovom pozivu?

D. I: Pa mislim da kod nas uopšteno gledano pomagačke delatnosti nisu razvijene, a da je potreba za raznim oblicima pomaganja drugima evidentna i nužna. Kao i kliring, i ovde kod koučinga se radi o pomaganju drugima da lakše definišu svoje ciljeve i kako da otklone i savladaju prepreke koje im stoje na putu njihovog dostizanja. To je vredno truda za svakog pojedinca.
Drugo je pitanje, u kojim metodama su obučeni i u kojoj meri su kvalifikovani oni koji se tako predstavljaju i nastoje da se time bave.

Izlečiti se od sindroma inferiornosti

G. K: Da li su domaći sertifikati za lajf koučing dovoljni za poverenje klijenata?

D. I: Pa, to je dobro pitanje. Poznajući razvijeni svet, jer sam radio u celoj srednjoj Evropi, zatim u Kanadi, SAD i Australiji, odgovorno tvrdim da mi bolujemo od “sindroma inferiornosti”. Sve što dolazi sa strane izgleda nam bolje od onoga što mi sami imamo. Koliko mi je poznato “DIJADA” je prva u našoj sredini otvorila svoju školu lajf koučinga, koja traje šest meseci, i koja je nekih 20 puta jeftinija od sličnih obuka u inostranstvu, da ne uračunavamo i troškove puta i boravka tamo.  

G. K: Kako da današnji čovek za sebe izabere pravog vodiča, odnosno pravi put za snalaženje u sve zamršenijoj realnosti?

D. I: Pa treba biti obazriviji, selektivniji. Takođe, poštovati sopstveni utisak u pogledu sigurnosti i poverenja koji imate u susretu sa praktičarem nekog od  metoda rada. Poželjno je obaviti uvodni razgovor i saznati što više pojedinosti o metodi i njegovom praktičaru, uključujući naziv škole, dužinu obuke, da li ima supervizora, nekog ko nadgleda njegov rad i kod koga biste se eventualno mogli žaliti, ako ne budete zadovoljni postignutim rezultatima. U oblasti koučinga i psihoterapije svaki legitimni praktičar će rado odgovoriti na sva pitanja zainteresovanih osoba i tako podržati njihov odgovoran pristup i pravo na slobodan izbor.

Dodatni info